Једна од најбољих оперских певачица свако вече за време карантина онлајн пева најлепше арије и њима увесељава и млађе и старије генерације, а своју спаваћу собу је, како каже, претворила у малу онлајн позорницу.
“Недавно је у овом пакету виртуалне уметности у доба короне, емитована и представа "Мале тајне" у којој сам играла улогу Анкице, базиране на лику чувене Соје Јовановић. Комад прати развој једне позоришне трупе у сенци Другог светског рата и завршава се сонгом "Шта је глумац без позоришта"? Претпостављам да сам на трагу тог питања и ја себи сазидала малу онлајн позорницу у једном кутку спаваће собе, где ћу моћи да се уметнички изразим, у интреакцији са публиком и колегама, док све ово не прође”, кажа Подрумац.
Једна је од ретких оперских певачица која може да маестрално отпева тако широк дијапазон жанрова - од опере, мјузикла, до рок и поп нумера, а оно што лично највише воли, зависи како каже, од тренутног расположења.
“Можете само замислити у ком распону се креће тај "репертоар"”, каже Подрумац и додаје да што се тиче певања у позоришту, једва чека да се врати Хани у "Веселој удвици" јер је то била последња премијера, а огроман уложен труд се за сада свео на свега два извођења.
“А ако питате која ми је омиљена улога, онда морам рећи, у овој ситуацији, да је то она прва следећа која ће доћи. Ма која то била”, истиче певачица.
Због целе ситуације са пандемијом, стопирана су сва извођења, али Подрумац напомиње да нажалост, ни пре није имала континуиране оперске наступе колико би желела - свега једну до две представе месечно.
“Тако да се осећам као да никако не могу да остварим континуитет неопходан за хигијену гласа и развој улоге, него некако стално крећем од почетка. То је доста тешко, нарочито кад је остатак календара био испуњен и другим вокалим жанровима. Сада је све то стало”, поручује.
Како и сама каже, нико још тачно не зна како ће изгледати повратак на сцену, а идеја маски које би носили певачи и глумци звучи јој занимљиво.
“Неки театролози сматрају да су у античком позоришту саставни део костима чиниле и маске, које осим што су представљале различите ликове/карактере, унутра сакривале и неку врсту "трубице" која је служила да појача интензитет гласа глумца, попут мегафона или примитивног микрофона. Са друге стране, то би била и својеврсна "аудиција" јер би публика извођаче скривеног лица оцењивала само по вокалним способностима”, каже Подрумац.
На питање где је место опери у Србији и ван пандемије, она каже: “Свакако не мислим да јој је место на пијаци”.
“Притом ни на који начин не желим да омаловажавам пијацу, на коју волим да идем и редовно је посећујем,али као домаћица, а не као оперска певачица. Мада сви моји драги пиљари и продавци у крају знају чиме се бавим, и то су већином знали и пре него што сам почела да постављам ове снимке. То је ствар основне културе, и одржавања добрих комшијских односа, на шта се много полагало у крају у коме сам одрасла. А када је тога нестало, наступила је страхота рата који је обележио добар део мог детињства”, присећа се она.
Што се тиче едукације публике, сматра да је то процес и на томе треба радити континуирано и добро осмишљено.
“Не може се само купити диплома за љубитеља опере и окачити у закупљену ложу”, истиче.
Све више представа приказује се онлајн, а како коментарише и раније је била доступна велика количина снимака, али то није заменило посете живим извођенима.
Она сматра да је онлајн само још један канал комуникације са којим морамо да се саживимо и одлићан је за савладавање великих дистанци између публике и извођача.
“Али не мислим да лајкови и остали емотикони могу на адекватан начин заменити аплаузе у салама”, напомиње Подрумац.
Дотичемо се и теме заинтересованости за културу, где констатујемо да је ова пандемија показала да је публика заинтересована судећи по праћењу онлајн садржаја, али да инситуције и даље ништа не чине.
“Не очекујем да ће се публика драстично повећати и већ је видљиво да након почетног етузијазма интересовање за архивске онлајн садржаје јењава. Са друге стране, можда за публику није лоше да се навикавају на то, јер је питање да ли ће уметници преживети ову ситуацију, па да поново стану на сцену. Притом не мислим да ће их десетковати вирус, јер дубоко верујем да се сви одговорно придржавају мера социјалне дистанце, већ потпуно одсуство извора прихода и могућности да живе од свог рада и талента. А помоћи нигде на видику, са било које стране”, сматра Подрумац.
С обзиром да су у току првомајски празници које су људи провели у кућама због ванредног стања, евоцирајући успомене Подрумац каже да су јој ови дани од њене 14 године значили могућност да се на кратко врати у родну Барању и обиђе родитеље.
“Како је сада онемогућено путовање преко граниице, и нећу још извесно време моћи да видим своју мајку, за тим бескрајно жалим. Осим тога, првомајски празници су ми увек везани и за жал који осећам према штети коју људи тих дана наносе невероватној природи у Кошутњаку, који сматрам својом оазом мира и извором позитивне енергије.Тамо често идем да "напуним батерије", нарочито у ово време када је кретање свима нама ограничено”, каже и закључује да Београђани нису довољно свесни какво благо имају пред носом, али и одговорности да се оно очува и пренесе следећим генерацијама.
