По једној глави, која се налазила између „Боне” и „Гесоније” близу северног моста, Римљани су граду дали име. Године 96. пре Христа легионари, које Тацит назива „Кастра боненсис”, боравили су на северу града. 1715. у граду је сазидан дворац Попелсдорф, а 1770. у њему је рођен геније, Лудвиг ван Бетовен! Дрезденски скулптор Ернст Хехнел израдио је његову велелепну скулптуру, која је постављена 1845. године на Минстерплацу, испред Кнежеве палате, где је данас главна пошта. Том приликом одржан је и први Фестивал Бетовенове музике, за који су новац прикупили Франц Лист (који је био и невероватно племенит човек који је помагао и материјално и духовно многе композиторе, од Сметане и Шопена до Вагнера) и његов колега Лудвиг Шпор. Фестивал је трајао од 10. до 13. августа и 12. августа посетила га је краљица Викторија са својим принцом Албертом, пруски краљ Фридрих Вилхелм III, Александар фон Хумболт и, разуме се, и Франц Лист. Он је отворио овај тродневни Фестивал диригујући своју„Кантату за инаугурацију Бетовеновог споменика”, у присуству угледних гостију.
Бон са поносом чува успомену Бетовена. Родна кућа претворена је у музеј пред којим свакодневно застају и у који са највећим поштовањем улазе људи из читавог света. Окружена је старинским зградама из XVI и XVII века, германског типа, слична онима које се могу видети у белгијској Фландрији из које је његова породица и потекла. Да би се стигло до собице у којој је рођен треба проћи двориште и попети се уским дрвеним степеницама од храстовине до горњег спрата, до собичка с леве стране, где би виши човек ударио главом о таваницу, са два мала прозора који као да осветљавају тамницу. Ту нема ни намештаја, ни било каквих личних предмета. Само његова биста у средини, са стиснутим уснама, истуреном брадом, разбарушеном косом која подсећа на лављу гриву. Својом једноставношћу, лишеном било чега декоративног, говори више о композитору него остали део музеја у кући. Но, камерни концерти који се овде одржавају збивају се у репрезентативној новој згради до ње, са улице, где Бетовенова породица није ни боравила.
Много година касније (1801), у писму Францу Герхарду Вегелеру сећао се тих бонских дана (до његове 22. године) пре одласка у Беч: “Мој родни крај, дивно место у коме сам први пут угледао сватлост дана видим као најлепше и најчистије за мене пре него што сам га напустио. Уствари ћу жудети за временом када ћу га поново видети и поздравити нашу Мајку Рајну (у немачком је Рајна мушког рода, те је он писао ’нашег Оца’) као једно од најсрећнијег доба у мом животу”. Било му је суђено да никада више не види ни Рајну, ни свој родни Бон. Ипак, носио је у себи носио неуништиву искру оптимизма и увек је ишао “од мрака ка светлу”, од ужасно драматичних окршаја са судбином у сфере најсјајнијег небеског плаветнила. Говорио је: „Ја, ја сам Бахус, који људима цеди божански нектар”.
Знао да задржи оптимистичку искру и да је призове када ствара; свака његова нота плод је дубоке исконске вере у људе, у љубав, у музику у природу. „Верујем у Бога, Моцарта и Бетовена!” - говорио је Рихард Вагнер! Нежног „генија светлости” (из Салцбурга) упоређивали су са Рафаелом, а „генија радости” (из Бона) са Микеланђелом. Паул Бекер га је, пак, упоредио са Рембрантом, по магичној моћи израза, по узвишеној унутрашњој динамици - код сликара - светла, код музичара - звука. Бетовенове величанствене идеје обухватале су љубављу цело човечанство, верујући у вечни мир и срећу, у дух, у слободу и братство.
Сам град Бон је у дане фестиивала окићен заставама и транспарентима који најављују програм на готово сваком кораку; у кафеима се може наручити „Бетовенова торта”; у пекарама пециво вам упакују у кесу са Бетовеновим ликом; у књижарама – на стотине књига (али само на немачком језику) о највећем и најзрелијем мајстору класичне епохе. Свуда се могу купити оловке и хемијске оловке, чаше, мараме, кравате, лептир-машне, мајце и остале ситнице са ликом Бетовена које ће вас када одете из овог лепог града подсећати на њега и његов фестивал.
Гордана Крајачић
