„Дневник” на финалу фестивала „Piano Summer”

Круна међу пет реситала на управо завршеном Шестом фестивалу„Piano Summer” у Врању припала је, првенствено због раритетности понуђеног репертоара, али и његовог примереног предавања, двема домаћим пијанисткињама, докторима уметности.
klasicna muzika note klavir pixa
Фото: pixabay.com

Прво се Марија Динов, представница још увек млађе генерације уметника, прихватила изазовног подухвата интерпретације 12 композиција из Прве књиге прелида Клода Дебисија, не тако честог задатка презентације једног интегралног опуса у целини опсега, а по трајању, готово комплетног целовечерњег концерта. Смело се упустивши у демонстрирање својих свирачких способности на „опорављеном“ Петрофу после поправке и дводневног „испробавања“ штимера и колега, она је успела да из инструмента извуче више но очекиване боје и динамичке нијансе, а захваљујући и својој доброј артикулацији, еластичним прстима и одмереном понирању у типке, фино и зналачки изнивелише јачину тонова.

Сваки од 12 различито насловљених комада носи и одређен технички задатак, попут разноврсних украса за различит прсторед, понављања тонова, адекватне педализације, самосталног вођења тема и контрапункта у гласовима, у потпуности осветљавајући композиторов стил и однос према клавирској музици. Разрадивши промишљено све детаље, а при томе неоптерећена савладавањем извођачких захтева и проблема, пијанисткиња је сензибилном музикалношћу и префињеном осећајношћу и надасве с великим „поштовањем“ аутора, изразила своју визију Дебисијевих стваралачких замисли. Одмерено у темпима, динамици и тек дискретној агогици, приближивши се јасноћом удара и скромнијим коришћењем педала акустици импресионистичке музике, осликала је суптилним и нежним валерима непрекидну, озбиљну ниску комада који су се отварали попут јасно визуелизованих, мозаички грађених и импровизационо обликованих  импресија.

На завршној вечери фестивала „Пиано Суммер“на сцену Позоришта „Бора Станковић“ ушетала је у национално стилизованој хаљини, у складу с већим делом свог програма (уз додатак и неколико одабраних Шопенових композиција), једна од наших највећих уметница на клавиру Биљана Горуновић. Изговоривши на почетку наступа текст песме „Што се боре мисли моје“ Михаила Обреновића, по којој је наш први професионално школовани композитор Корнелије Станковић написао прекрасне варијације за клавир под истим именом, пијанисткиња је наговестила лепо осмишљено вече. Одмах је, с још једним оглашавањем о Милоју Милојевићу и његовом изузетном, а недовољно истицаном месту у домаћој културној баштини, било јасно да је циљ Биљане Горуновић био мала историјска реконструкција тек дела нашег уметничког наслеђа.

Тако смо у оживљавању изабраног троделног фрагмента прошлости српске музике која је неочекивано брзо, у скоку стигла до Европе (у време када су наши ствараоци смело и у лету, желели да досегну оно што код куће још нису имали), били сведоци сажетог „позоришног чина“, започетог Станковићевим упечатљио „изговореним“ трансформацијама, у пијанисткињином свирању топло „изрецитоване“ теме и њених потоњих, раскошно украшених стихова. Преносећи их из руке у руку и усаглашавајући у праву полифонију пажљиво и с пијететом извајаних и савршеним тоном испеваних линија, дозвољавала је сваком гласу да одзвони до краја, подједнак значај дајући тако свакој замишљеној речи и њеном звучном оваплоћењу.

Одавно позната по интерпретацији целокупног Милојевићевог опуса, Горуновићева је за „Piano Summer” одабрала осам Минијатура опус 2, свакој дајући одговарајући карактер и свежину: логично обликованом Прелудијуму, меланхолично сетној Тузи, енергично развијаној и прецизно артикулисаној Игри бр. 1, другачијим, контрастним плесним ритмом обележеној Игри бр. 2, подједнако робустној (у левој руци) колико и филигранској, Игри бр. 3, упитно елегичном Сећању, на срећу „изгубљеном“ (или заборављеном) у далеком одјеку, технички најзахтевнијем, односно највиртуознијем Вилинском колу, на крају и  закључном карактерном, озбиљно акордизованом, тешком сериозношћу али и свечаном нотом протумаченом Постлудијуму.

Још једним погледом уназад, у нашу традицију, премда „модернијим“ музичким изразом обележеним „Бранковим колом“ легендарне Љубице Марић, „тежачких“ акорада у басу али и токатних епизода и украса, па и грациозности и „нежнијег“ тона, до химничности развијаног у градацији, Биљана Горуновић је пружила публици ретко задовољство. Својим изгледом и ставом за инструментом и промишљеним и продуховљеним музицирањем, изазвала је топле емоције, будећи код различитих генерација посетилаца свест о лепоти националног фолклорног блага, или њиме инспирисане музичке материје, трансформисане у уметничку музику, дочаравајући тако неке давне, а вечне вредности и снове.

        Марија Адамов

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести