Док је студирао гитару на Конзерваторијуму „Хуан Хозе Кастро„ у Буенос Аиресу, Пужол је наступао у ноћним клубовима изводећи танго, а та његова посвећеност аргентинском фолклору и данас представља доминантну одлику његовог богатог и разноврсног композиторског стваралаштва.
Приликом своје турнеје по Европи Максимо Дијего Пужол провео је десетак дана у Србији, боравећи у Новом Саду, као и у Истраживачкој станици Петница, где је учествовао као предавач на тамошњем летњем кампу гитаре, заједно са домаћим педагозима Јеленом Лукић и Стеваном Јовићем. Повод за Пужолово гостовање у Србији била је заправо сарадња са новосадским гитаристом Стеваном Јовићем, којем је Пужол уступио две своје нове композиције за објављивање у збирци композиција за гитару „Маестри„ коју је Јовић приредио и објавио.
Маестро Пужол, ви у својим композицијама увек настојите да повежете уметничко наслеђе класичне гитаре и савремени музички израз са фолклором Аргентине и других области Јужне Америке. Колико је за вашу музику важна та веза са латиноамеричким фолклором?
- Та веза је свакако веома важна и уочљива. Мени је уопште немогуће да размишљам о својој музици изван тог контекста аргентинске музике. Још док сам био мали дечак, у нашој кући у Буенос Аиресу био сам стално окружен звуцима танго музике. Мој отац је својевремено био танго певач и ја сам почео да учим да свирам, када сам у једном орману пронашао његову стару гитару. Чим сам узео гитару у руке и чуо њен звук, ја сам пожелео да учим тај инструмент и на крају сам завршио студије музике, иако сам упоредо студирао и математику. Упознајући се током студија са музиком великих савремених композитора Хеитора Вила Лобоса и Леа Брауера, ја сам пожелео да и сам пишем такве композиције, да компонујем аргентинску музику, музику Буенос Аиреса, тако да је за мене заиста немогуће да компонијем музику која не би била повезана са аргентинском музиком и тангом. А аргентинска музика, као и сва јужноамеричка музика има веома богате и разноврсне музичке и фолклорне традиције, у којима ја налазим инспирацију за своје композиције.
Током студија гитаре ви сте упоредо са класичним репертоаром свирали и танго музику и наступали у танго клубовима. Колико је то искуство било значајно за формирање вашег композиторског рада?
- За време студија, били су ми потребни и додатни приходи, тако да сам често свирао у ноћним клубовима у којима се свирао танго. Разуме се, тада, седамдесетих и осамдестих то више нису били, као некада, локали за сиротињу, већ отмени клубови у које је долазила пробрана публика. У прво време свирао сам соло репертоар у паузама између тачака познатих танго уметника, а касније сам свирао и у оркестрима који су пратили те звезде. То је свакако било драгоцено искуство, јер сам имао прилике да упознам највећа имена танго музике, као што су Хектор Стампони, Маркиела Монти, Рубен Хуарез, Хорацио Ферер и друге, касније и да сарађујем са њима. То је био и одличан начин да проникнем у све аспекте ове врсте музике, што се сигурно одражава и у композицијама које и сам данас пишем.
Камп гитаре у Петници
Ви сте се љубазно одазвали молби нашег младог гитаристе Стевана Јовића да уступите своје композиције за објављивање у збиркама композиција за гитару намењеним ученицима и студентима овог инструмента које је он припремио и објавио. Колико је важно представити младим гитаристима савремени репертоар за овај инструмент и колико је корисно организовање кампова гитаре попут овог у Петници на којем сте и ви учествовали?
- Овај одговор се надовезује на претходну причу, зато што сматрам да су збирке композиција за гитару попут ове коју је направио Стеван Јовић веома важне. Наставници гитаре у свету често мисле да је једини начин учења гитаре онај води преко музике Сора или Карулија. Музика и методи ових аутора су сигурно врло значајни, али постоји још огроман број одличних дела других аутора написаних током прошлих столећа и оних која настају данас. Дечаци и девојчице који уче гитару граде сопствени музички свет, некима су блиске композиције старе музике, неки желе да свирају савремену музику. Због тога ја мислим да је су збирке композиција за гитару са разноврсним репертоаром попут ове које је Стеван Јовић објавио изузетно важне и корисне. То је био и разлог што сам ја послао своје композиције да буду објављене у њој. Сматрам да је то велики и важан издавачки подухват и ја му честитам на томе. А летњи кампови попут овог у месту Петница су такође изузетно корисни и веома важни за младе гитаристе, тако да је мени је било велико задовољство што сам учествовао и предавао на њему.
Колико се танго музика променила у двадесетом веку и који су разлози довели до тога?
- У време када је мој отац желео да постане певач танго музике, та врста музике је сматрана за забаву нижих слојева и није било пожељно бавити се њом. Занимљиво је и да је танго раније, почетком двадесетог века био углавном инструментална музика за игру. Међутим, после Првог светског рата у Аргентину је стигао велики талас исељеника из Италије, међу којима је било и много музичара, који су се такође укључили у овдашњи танго покрет. Негде тридесетих година, често се дешавало да половину чланова танго оркестара чине италијански музичари. Италијани су са собом донели љубав према певању и белканту, па је временом танго постао и музика која се пева, а те танго песме су постале врло популарне. Појавило се и много одличних композитора, међу којима је сигурно најзначајнији Астор Пиацола, који су својом музиком допринели да танго постане омиљен и популаран широм света и прихваћен и уважен као вредна и аутентична музика Аргентине.
Поред композиторског рада и наступања на концертима, ви се данас бавите и педагогијом а такође и проучавате историјат развоја класичне гитаре, у којем по вашем виђењу врло значајну улогу имају латиноамерички музичари. Које су, по вашем мишљењу назначајније фазе развоја класичне гитаре?
- Сматрам да је класична гитара од краја осамнаестог века до данас прошла неколико периода веома важног и великог напретка. Најважнија личност у првом периоду развоја класичне гитаре био је велики шпански гитариста и композитор Фернандо Сор, који је деловао у првој половини деветнаестог века. Сор је веома важан јер је он тада утемељио приступ гитари као инструменту класичне музике и одговарајући приступ компоновању. Разуме се да су тада деловали и други врло важни гитаристи попут Каркасија, Агуада, Карулија. Лењанија, али је Сор био кључна личност у овом периоду развоја класичне гитаре. Друга врло значајна личност за историјат гитаре је велики Франциско Тарега, који је поставио темеље савремене гитаристичке уметности, каква постоји и данас. Он је изузетно важан, јер су се тада догодиле и конструкционе промене у прављењу гитара, који је постао много деликатнији, али и гласнији него раније. Тарега је, испоставило се, у рукама имао потпуно нов инструмент и суочио се са великим проблемом, јер тада заправо није постојао ни репертоар за тај инструмент. Он је због тога почео да пише аранжмане и транскрипције за гитару дела великих композитора, а написао је и многе своје оригиналне композиције. Овај сјајни виртуоз је поставио и основе нове савремене технике свирања на гитари, тако да је он значајно променио позицију овог инструмента и омогућио њен даљи развој. Трећа личност која је епохално обележила развитак класичне гитаре у двадесетом веку је свакако Бразилац Хеитор Вила Лобос, који је кључно утицао на даљи развој гитаре, пишући музику која у потпуности произилази из изражајних могућности овог инстумента. Четврту значајну епоху у развоју гитаре означава стваралаштво великог кубанског композитора и виртуоза Леа Брауера, који је по мом мишљењу највећи композитор за гитару данашњице и за којег сматрам да је својим делима подигао гитаристичку уметност на највиши уметнички ниво. После Вила Лобоса и Брауера ми сада можемо да говоримо о потпуно новом, савременом изражајном језику гитаре. И тако данас, када пишем неко ново дело, понекад ја просто осећам да ми гитара нешто говори. Упоредо са осећањем које желим да изразим, са звуком и мелодијама које настају, чини ми се да ми гитара просто предлаже - сада треба да напишеш нешто ново. Пета епоха развоја класичне гитаре је данашње време, када се појавило много врсних виртуоза и одличних композитора, попут Роланда Диенса, Егберта Гисмонтија, Карла Домениконија, Никите Кошкина, Душана Богдановића и многих других и сви ти бриљантни солисти и композитори донели су невероватно богатство и разноврсност у данашњу гитаристичку уметност.
Да ли се положај класичне гитаре у Аргентини разликује од ситуације овог инструмента у музичком животу Европе?
- Најбитнија разлика између гитариста из других делова света и јужноамеричких гитариста је у томе, што је у мојој земљи, у Аргентини, такође и у Уругвају, Боливији и у јужном делу Бразила, у широкој области која се зове подручје Рио Плате гитара изузетно популарна. Када сам својевремено радио у Конзерваторију „Мануел Де Фаља„ у Буенос Аиресу, предавао сам деци која тек почињу да уче да свирају гитару. И сви ти почетници су на првом часу желели одмах да ми прикажу колико су они већ сами научили да свирају. Они сами почињу да уче, неком је сусед или рођак показао нешто, неког је почео да учи отац или ујак и сви они су долазили у школу са јасном жељом са свирају гитару. Неки су ми свирали самбу, неку мелодију танга или нумеру Ерика Клептона, као почетници, неки су били лоши... Али већ у том узрасту, гитара је већ била део њиховог живота. А у Европи је другачије - мени изгледа да у Европи деца дођу у музичку школу, да уче неки инструмент и тек онда бирају, да ли да се упишу у класу клавира, виолине или гитаре. Због тога мислим да је веома дати им подстрек да вежбају и да напредују у учењу овог инструмента. Што се тиче младих Аргентинаца, ја са њима никада нисам имао проблем, да их убеђујем да морају да уче и вежбају да би напредовали. Због тога се код нас појављује много одличних младих солиста који остварују успешне извођачке каријере. Мада, разуме се и овде и у Аргентини делује много сјајних гитаристичких виртуоза.
Б. Хложан
