Као што и сам назив овог програма указује, Гекић ће се новосадској публици овог пута приказати у новом светлу, изводећи композиције Адамса, Хинастере, Багдасариана, Капустина, Алена, Лекуоне, Нусе, Хачатуриана, као и своје три кратке.
Увек је нешто сасвим другачије у интерпретацијама Кемала Гекића, и критика то истиче, било да се ради о познатим делима славних композитора, или неким ређе извођеним. Овог пута поклоници Гекићевог пијанистичког виртуозитета и уметности имаће прилику да чују у његовом извођењу можда по први пут неке композиције, и ауторе. Уз то, ексклузивитет овог концерта чини и заиста посебан тренутак у којем ће се Кемал Гекић публици представити и као композитор.
Новосађанима сте пре нешто мање од годину дана на Номусу приуштили концертни ужитак извођењем Брамсових и Бетовенових композиција, али такође и “Гернике” савременог америчког композитора Фредрика Кауфмана, специјално компонованом за вас. Сада ћете се овој публици представити поново нечим посебним, композицијама нама мање познатих аутора, као и онима које сте Ви компоновали. Шта за Вас представљају овакви искораци и репертоарска освежења?
– Поред откривања нових момената и изненађења у већ познатом репертоару, јако ме занимају и нови, мање познати или понекад сасвим непознати аутори. Њихов сензибилитет и тонски универзум отварају нове извођачке могућности за мене. Интересантна ми је и реакција публике на нешто што до сада нису још чули, један спектакуларан и необичан програм.
Нови Сад је један од градова који је са мном подијелио можда највише музичких авантура, јер сам током многих година ту изводио најразноврснији репертоар. Мада сам и даље посвећен музици Бетовена, Баха, Шопена, Листа и других великих композитора, вријеме јако брзо пролази, све се мијења, и појединци и друштво. Ја својим извођењима одражавам те промјене, и доносим својој публици нов звук.
Постоји ли нит која повезује композиторе које сте изабрали за овај концерт?
– Да, свакако, та нит је спој џеза и националне музике. Идеја је била да презентирам нешто сасвим другачије (то је и наслов овог концерта) - модеран програм, написан у 20. и 21. стољећу. Занима ме нови звук, такође и нови ритмови. Џон Адамс у свом минималистичком комаду “Цхина Гатес” нуди једну мистериозну, медитативну атмосферу. Хинастера, Нуса, Лекуона и Капустин инспирацију црпу из латино и афро -џеза, у комбинацији са класичним формама и елементима националне музике.
Која Вас је идеја водила у компоновању, у стварању ова три кратка дела која ћемо сада чути?
– Сва три комада имају различиту генезу и настали су у различитим периодима мог живота. Мене стално прогања музика, чујем у глави фрагменте, секвенце, модулације, и често пута и читаве веће сегменте композиција. Углавном се јако ријетко деси да нешто запишем због недостатка времена које бих посветио композицији. Међутим, једне сунчане недеље, пробудио сам се у Мајамију са готовом композицијом у глави, комплетном. Скочио сам из кревета са одлуком да је одмах запишем прије него што ишчезне. Бацио сам се на посао, завршио са осјећајем великог задовољства. И... онда схватио да сам у међувремену због тога пропустио неколико важних ствари, међу осталима, пробу за концерт истог дана. Тако је настао први Прелуде. Други је природни континуитет првог, спонтано генериран за клавиром, и емотивно компатибилан. Оба су настала недавно, 2018. године. Трећи комад, Цонцерт Фугуе има другачију хисторију.
Помало је необично што сте одлучили да компонујете дело за електрични клавир. Има ли он неке посебне карактеристике које су одредиле овај Ваш избор?
– Цонцерт Фугуе је настала 1981. године, док сам још био студент новосадске Академије уметности. У слободно вријеме понекад бих се нашао са једном рок групом, г?е сам из забаве свирао клавијатуре, међу осталим и поменути електрични клавир. Свирали смо хард -рок и хеви -метал.Тада сам био фасциниран новим звуком тог инструмента, који је имао особине целесте и концертног клавира. Понесен тиме, написао сам комад, инспириран Ј.С.Бахом , Риком Вејкманом и Китом Емерсоном (из групе “Емерсон, Лејк & Палмер”). То је четверогласна фуга у донекле слободном стилу, којој претходи кратки увод у стилу француске увертире. Касније сам схватио да комад одлично звучи и на оргуљама, а посебно на класичном акустичном клавиру.
Хоћете ли и ви ове године више пажње посветити Бетовену, некој његовој одређеној композицији, тежећи ка другачијем приступу и интерпретацији, по чему Вас је увек ценила и критика и публика?
– Велике годишњице намећу један проблем, а то је да публика буде презасићена музиком аутора чија се годишњица слави. Ја сам увијек у том смислу пропагирао умјереност, тако да у овој сезони имам два програма посвећена Бетовену - један рециталски програм и 4. и 5. клавирски концерт, које ћу извести у Америци, Европи и Јапану. У оквиру рецитала се налазе три најпознатије сонате, оп.27/2, оп.53 и оп.57 (тзв. “Мунлајт”, “Валдштајн” и “Апасионата”). Као што се зна, ја сам академски образован музичар са дипломом. Добар дио живота сам свирао Бетовена у најбољим академским традицијама. Међутим, након много година сам схватио да сам Бетовен није био академски музичар, мада се изузетно добро служио прихваћеним формама. Он је више био авангардни поет, визионар. Користио се техникама будућности. На пример, у “Валдштајн” сонати је додирнуо импресионизам и романтизам. У мојим извођењима ове сезоне ћу потенцирати тај аспект његовог стваралаштва.
Н. Пејчић
