Протичући у једном даху, отворен је и затворен дугим аплаузом добродошлице, поштовања и дивљења какав у таквом интензитету и трајању нисмо до сада чули у дворани на Коларцу. Одсуство сваке позе и самодопадљивости, а опет извођачка самосвојност, природност, али и крајње пажљива удубљеност и упечатљивост красили су Кисиново музицирање, од почетка обележено колико бетовенском снагом и драматичношћу, толико и врхунским техничким умећем.
Опсежнија и дубља но што су је писали његови претходници, Бетовенова клавирска дела сведоче о тесној вези између живота и уметности, блискијој једном новом схватању стварности, заједничком свим великим протагонистима новог доба, рођеним у првој романтичарској генерацији, којој су припадали и Гете и Шилер, Бајрон и Иго. Па иако композитор не настоји да својој музици да литерарну подлогу, он је ипак посматра кроз идеје, као поуку и моралну поруку људима. Његови опуси постају исповести о животу, које су најснажније и најопсежније испричане осим у симфонијама, баш у сонатама за клавир. Управо оркестарски раскошно, тумачио их је и Јевгењ Кисин, из низа Бетовенових ремек-дела од 32 сонате настале током 27 година (од ране младости до пуне зрелости) изабравши три, свакој дајући одговарајући смисао и сопствени концепцијски печат. Прву од без сумње најлепших па и најпознатијих, Сонату број 8 у це-молу, опус 13, чувену „Патетичну“, он доноси с великом концентрацијом и највишим клавирским виртуозитетом, урањајући у оркански бурну музику бонског мајстора (који је такође био врхунски пијаниста) с истинским богатством сопствених интерпретативних способности. И сам већ са завидним животним и уметничким искуством и неисцрпним маштом, откривао је стреловитом брзином и непогрешивом тачношћу, снажном акцентуацијом, али и лахорастом нежношћу и преданошћу богати свет композиторових звучних слика, свој исконски поуздан осећај за обликовање форме и сигурност у цизелирању сваког детаља приказавши потом и у Варијацијама и фуги у Ес-дуру, оп. 35 названим „Ероика“. Адекватно херојско свирање, са чврстим „закуцавањем“ судбинског мотива, савршеном покретљивосшћу арпеђа и пасажа, јасном артикулацијом удара, широко испеваним легатима у бокорењу бескрајних „шубертовских“ мелодија и одговарајућом педализацијом, претворило је Кисиново тумачење ове код нас ретко извођене а врло атрактивне и бриљантне композиције у незабораван доживљај. Његово узлазним током ношено, ингениозно и особено предавање, одушевило је потом и у поетски надахнутом, али и овде аналитички студиозном, у правом односу темпа, цезура, контраста и динамичког нијансирања, извођењу Сонате бр. 17 у де-молу, оп. 31, бр. 2, чувене и под именом Шекспирове „Олује“.
А на крају, доведена до олимпијске озарености, прегледно осветљена у свим слојевима садржаја, вођена од бурне драматичности до вртоглаве радости, као круна вечери зазвучала је најдраматичнија и најзрелија од свих изабраних композиција, Соната бр. 21 у Це-дуру, оп. 53, позната под називом „Валдштајн“. У жижи Кисиновог омажа бонском великану (поводом предстојеће 250-годишњице рођења) били су и додаци,Турски марш окружен двема багателама, које је Бетовен довео, у малој форми, до стваралачке савршености, а уметник их филигрански разрађеним развојем и савршеним осећајем за ритам, допунио атрибутима нестварне и уникатне лепоте.
Марија Адамов
