Марта Аргерич, највећа жива пијанисткиња, на затварању Белефа

БЕОГРАД: Најразноликији и до краја испуњен аудиторијум густим овацијама је поздрављао већ при изласку на подијум Велике дворане Коларчеве задужбине дуго очекивану, без сумње највећу живу пијанисткињу Марту Аргерич, која је и поред своје 82. године, у невероватној физичкој и извођачкој форми наступила на крају Београдског летњег фестивала.
klasicna muzika note klavir pixa
Фото: pixabay.com

Концерт за клавир и оркестар у Ге-дуру Мориса Равела који је (после две деценије) поново одсвирала у нашој престоници, сада уз сарадњу врло припремљеног и њеним интерпретативним способностима и маштовитошћу очараног и извођачки потпуно преображеног Симфонијског оркестра РТС-а и гостујућег диригента Луиса Горелика, савршено одговара младалачкој енергији, оригиналности и вечној знатижељи, те техничкој беспрекорности и емоционалној уверљивости тумачења, ове по много чему јединствене уметнице.

Од првог такта изазивајући радост и одушевљење публике и себе саме, Аргеричева је у трену  спојила све присутне узрасте невероватном лакоћом и пријемчивошћу музикалног и потпуно растерећеног и природног, ванредно продуховљеног предавања и управо заразном харизматичношћу и емотивношћу своје јарке личности. Премијерно изведено у Паризу пре равно осам деценија (1932), а код нас две године касније (Стана Ђурић Клајн с Београдском филхармонијом под диригентским вођством Војислава Вучковића), ово прво Равелово концертантно остварење се одликује бриљантним и елегантним линијама, без драматуршких претензија. Баш таквим га је, блиставим и неусиљеним, али и импресионистички прозрачним приказала ова незаборавна пијанисткиња (звуком асоцирајући и на композиторове изворе инспирације, Моцарта и Сен Санса), своје фантастично инструментално умеће преносећи и удружујући с оркестарским виртуозитетом одлично „покренутог“ и „ослобођеног“ Симфонијског оркестра РТС-а.

Било је очигледно и да нашим искусним музичарима, додатно двоструко мотивисаним, прија рад с одличним аргентинским диригентом који је у Србији поодавно дебитовао у Новом Саду, с успехом припремивши и руководећи једним концертом  Војвођанских симфоничара. Енергичан први став (с утицајем yеза у развојном делу) пленио је играчком, наглашено акцентованом, изразито токатном и прегнантно ритмизованом, веселом пентатонском темом, да би другу, лирску идеју, клавир донео на начин фине импровизације. Врхунац је досегнут у прекрасно изнијансираној солистичкој каденци, с нежно и јединствено „трилеризираном“, поступно нарастајућом, попут сунчевих зрака пробијајућом кантиленом. У једном од најлепших лирских страница Равела, централном, привидно једноставном и монотоном Адагиу, блиском неокласици, али и с понеким секвенцама баховског типа, Марта Аргерич је након дугог уводног монолога управо сањалачки „распредала“ праву ноктурновску атмосферу.

Наставила је дискретним потезима и нежношћу с низом префињених дијалога с оркестром, уз сетне интарзије флауте, хорне и нарочито запажен удео суптилно озвучене деонице енглеског рога (вајане дугим и сигурним дахом Нине Ћосић), чија је богата солистичка партија деликатно али и „опрезно“, готово видљиво „обгрљивана“ сензибилним клавирским звуком. Заједничко смирење је подцртано тек на бескрајном, до пијанисима „издишућем“ трилеру. Посвећену и концентрисану, у пуном смислу перфектну сарадњу с ансамблом и појединим, солистички издвојеним инструментима, пијанисткиња је под пажљивим вођством такође изванредног Горелика крунисала у скерцозном финалу, крајње динамичном и врцаво духовитом, правом равеловски разиграном Престу, у ком су сви пођеднако подвлачили и моцартовске, скарлатијевске и сен-сансовске стилске карактеристике, дискретне упливе yеза, али и елементе хумора и гротеске. Врлина представљања феноменалне Марте Аргерич јесте и у томе да је она допуштала да се упркос њене интерпретативне доминације, али и понеких неизбежних у тренутку промаклих непрецизности у оркестарском парту, стекне утисак да колико ансамбл прати клавир, толико и она њега.

Није сасвим неубичајено, али не и често се догађа премештање инструменталног концерта у други део програма, као што се збило и на затварању овогодишњег Белефа, што је резултирало френетичним аплаузима и правим „фурореом“ на крају, па и понављањем трећег става Равеловог остварења, те поклањањем још два очаравајућа солистичка додатка.

Марија Адамов

EUR/RSD 117.2860
Најновије вести