У њој је сабрано 16 партитура „за гласовир” што аутора знаних у светским оквирима, попут Јохана Штрауса Сина, Фердинада Бајера или Георга Маршала, преко композитора који су у своје време били популарни, али нису обезбедили место у музичким читанкама, какав је Деже Херценбергер, до музичких педагога из Аустрије, Словачке, Чешке, Мађарске, који је стицај животних околности довео у Нови Сад, али и Сремску Митровицу, Сомбор, Вршац, Велику Кикинду, Стари Бечеј, Панчево, Тител, Орахово, Суботицу... а они овом простору узвратили комадима који можда нису мелодијски сложени нити захтевају виртуозну технику, али свакако завређују пажњу јер одишу духом једног времена и поднебља.
Представљене клавирске композиције инспирисане су српском музичком традицијом, или су њихово компоновање иницирали Срби Војвођани, или су настале као посвета Српкињама из Војводине, као и српским друштвима, а зна се и да је поменути Јохан Штраус посветио једну своју композицију граду Новом Саду (Неусатз), али се та партитура, на жалост, изгубила у тами далеких прошлих времена. У књизи су дате и изворне насловнице партитура, те тако албум потврђује и чињеницу да је на простору Војводине, у другој половине XIX века, постојало и музичко нотно издаваштво (Сомбор, Нови Сад, Панчево, Вршац).
– Предан архивски рад Дејана Томића открива и подстиче савремену генерацију пијаниста да се позабаве овом тематиком – вели о студији наш чувени музиколог Душан Михалек. – Српски народ, који је од инструмената, након Сеобе Срба, познавао само своје народне: гусле, гајде, фруле, тамбуре, зурле, даире... упознаје се са европским инструментима, усавршеним за извођење уметничке музике. Током 19. века највише се усавршавају инструменти са диркама и они својом атрактивношћу продиру међу панонске Србе. На њиховим дворовима, у салонима и домовима, појављују се чембала, клавсени, клавикорди, хамер-клавири, фортепијана, пијанина. Одомаћује се нова реч „клавир“, а ствара и сопствена реч – гласовир. Свирање на овом инструменту назива се „ударање“ - што јесте тачно, јер клавир спада у групу ударачких инструмената – али се ипак одомаћује израз „свирање“.... Клавир постаје статусни симбол грађанске класе, а композије из албума Дејана Томића доказују да су се Срби уткали у миље европске музичка културе
Посебна вредност ове монографије су Томићеви записи о композиторима и композицијама, јер у тим текстовима не домонирају пуке биографске цртице, већ се ради о резултату неуморног истраживачког рада, којим се ствараоци ових клавирских дела, заступљени у студији, повезују са овим просторима. Тако читалац, илустрације ради, може да сазнати како је Јохан Штраус Син долазио до српских мотива за своје композиције. Томић нас, наиме, прецизно упућује на сећања извесне Ане Добрић, девојачко Поповић, објављена у новосадском Српском илустрованом календару за годину 1910: „Међу српским емигрантима, који су долазили у нашу кућу и које је мој отац (тадашњи градски благајник Константин Поповић) потпомагао свачим, био је и неки покрштени чивутин, који се звао Шлезингер. У оно сам време ја била добра певачица и учила сам и у гитар свирати, а није било те српске песме коју нисам умела отпевати. Једаред на мој имендан добијем ја од Шлезингера подебелу књигу, увезану у позлаћене корице. У тој су књизи биле све српске песме, па и подскочице и српске игре, све удешено на ноте за гитар. После неког времена дође из Беча познати музичар Јован Штраус, а мој брат од стрица, Марко Поповић, позове га на ручак па му том приликом приповеда за моју књигу, коју ми је поклонио шлезингер. Кад то после подне, а они пошаљу по ту књигу, а кад је Штраус виде, тако му се допала, да је рекао, е би дао бог зна које новце, само да ту књигу може купити. Марко му онда, и не запитавши ме, поклони ту књигу. Кад сам ја после неког времена чула шта се десило с мојом књигом, горко сам плакала и задраво ми је било жао, но после сам се утешила, кад сам разабрала да је Штраус из српских мотива из те књиге саставио српску четворку и да су тако многе српске песме продрле у страни свет”...
Монографску студију „Војводина стара и композиције за клавир европских композитора” објавио је новосадски „Прометеј” уз подршку Управе за културу града Новог Сада.
М. Стајић
