Бројни полазници ове радионице, из Новог Сада, Зрењанина, Вршца, Београда, Ваљева, Сплита, под менторством искусних музичара из света yеза (Клаус Хајман, Вања Кеврешан, Грегори Гејнер, Диан Пративи...) ових дана вредно вежбају у Новом Саду, да би крајем недеље извели концерте у јавним градским просторима, конкретно вечерас и сутра, на броду “Цепелин”, а у суботу, у Културном центру Новог Сада.
Колико година то већ долазите овде, ако може да се изброји?
- На Џез академије од 2011. Мој први долазак био је 2003, са Биг бендом из Дортмунда, на Новосадском џез фестивалу.
Која је тајна тог односа?
- Једна од “тајни” је то да су Нови Сад и Дортмунд градови побратими. У Дортмунду имамо веома добру институцију за едукацију младих yез музичара. Музичке школе Новог Сада и Дортмунда су 2010. одлучиле да раде на едукацији младих музичара и дошло је до сарадње, која превазилази моју маленкост.
Шта треба за посвећеност тој врсти посла, у оквиру уметности као што је музика?
- Млади људи имају све нивое знања, тако да и ми имамо часове посвећене свима. Од теорије до праксе, од почетника, где почињемо ни од чега, до оних који знају све. Дакле, између свега и ничега.
Данас, овде, на вашој оркестарској радионици, ипак можемо да видимо и младе људе који нису “апсолутни почетници”, да цитирамо Дејвида Бовија...
- Да, морали бисте да знате да свирате. Не можемо да радимо с онима који не знају ништа да одсвирају на свом инструменту и контролишу га.
Посматрајући вас како предајете, види се колико је много стрпљења и љубави потребно да се савладају основе које, успут буди речено, уопште не звуче тако лоше?!?
- То је много више него да обилазиш свет, свираш и живиш рокенрол или живот џезера. То је та страна рада на развоју уметности. Учење, предавање знања је порука. Ако то не радите, нико неће разумети вашу поруку. У поп музици имамо много стилова, Бовија и Мајкла Џексона, али сви они опстају десетак година. Нема више правог рокенрола. У јавности је то перципирано другачије, не као уметност овог века. А џез је увек присутан, јер је основа за сву рок и поп музику, јер долази из класичне музичке основе. То вам је као да имате слушалице осамдесетих прошлог века, или мобилне телефоне данас. Yез пружа много више хармонских могућности, него други жанрови, тако да је он и много важнији.
Ако се упитамо нешто о савременом yезу и сцени која га представља, фестивали, ретки клубови... Шта би закључили?!?
- Фестивали су се променили, од правих yез фестивала до музике за удовољавање публици. Тако да тамо више нема уметности. Потрага за бендовима који лепо звуче, свиђају се публици, није исто што и потрага за музиком, коју смо имали седамдесетих и осамдесетих. То значи да је наша порука, оно што ми представљамо радом овде - yез је уметност. Ми желимо да покажемо људима да је yез уметност музике, живота, не само удовољавања тренутним укусима.
Игор Бурић