Како редитељ објашњава, у почетку је одбијао да пише, није желео да остави траг о сећањима које су ови дани у изолацији подстакли у њему.
Можда је разлог тај што је прва ствар коју сам открио да ова ситуација и није много другачија од моје свакодневне рутине - навикао сам да живим сам и у стању приправности; не баш срећна спознаја, пише Алмодовар.
Међутим, подстакао га је наслов у новима који као да је из неког црнохуморног магазина “Клизалиште у Мадриду постаје привремена мртвачница”.
Изолацију сам почео у петак, 13. марта. Данас ми је 11. дан. Организовао сам се тако да сам лицем окренут ка мраку, ка ноћи, као да сам у дивљини, пратим ритам диктиран светлошћу које допире кроз прозор и терасу, пише редитељ.
Престао је да гледа на сат, а то једино чини када треба да изброји кораке које пређе дуж ходника, оног истог дугачког ходника у којем је Хулијета Серано рекла Антонију Бандерасу да није добар син, мислећи на њега (у филму “Патња и бол” - прим. нов).
Додаје да није довољно расположен да почне да пише фикцију, премда може да замисли бројне заплете, неке и интимније природе.
Сигуран сам да ће на крају свега овога доћи до бејби бума, али сам једнако уверен да ће бити и много раскида - пакао, то су други људи, рече Сартр - неки парови ће чак морати да се суоче са обе ситуације истовремено: раскид и долазак новог члана у свеже окрњену породицу, написао је у свом дневнику.
Тренутну стварност, сматра, лакше је разумети као фантастичну фикцију него као реалистичну причу, а ова нова светска ситуација са вирусом делује му као да је изашла из неке научно-фантастичне приче из педесетих, из времена Хладног рата или из хорор филма са најокорелијом антикомунистичком пропагандом.
Или пак, неког од америчких Б филмова, обично доста добрих, додаје, нарочито оних заснованих на романим Ричарда Метисона: “Ја сам легенда” или “Зона сумрака”, упркос чудним намерама њихових продуцената.
На памет му падају и нови филмови “Дан када је Земља стала”, “Забрањена планета”, “Увелико мртав”, “Инвазија трећих бића”, и сви остали с Марсовцима.
“Зло увек долази споља (комунисти, избеглице, Марсовци) и служило је као аргумент за најтврдокорнији популизам (без обзира на то, свесрдно препоручујуем све горе поменуте филмове; и даље су одлични). Заправо, Трамп се већ побринуо да ситуација коју преживљавамо звучи као хорор из педесетих, када је вирус назвао “кинеским вирусом”. Трамп, још једна од великих пошасти нашег доба, каже Алмодовар.
Одлучио је, како каже, да потражи некакву забаву, обично импровизује, али како додаје ово ипак није викенд, уобичајени период за самоћу и изолацију, те је саставио програм филмова, вести и штива за различте периоде током дана.
Мој дом је институција, а ја сам једини њен становник. У последње време убацио сам и неке кућне вежбе. Све до сада био сам клонулог духа и једина вежба била је шетање уз онај дугачак ходник, пише.
У оваквим данима, помислио сам, најбоља ствар је чиста забава, чист ескапизам. Док гледам “Голдфингер”, срећан сам због свог избора. Заправо, то је филм који је изабрао мене, а не обрнуто, каже редитељ.
Подстакнут филмом, евоцира успомене и сећа се како је упознао Шона Конерија.
Седели смо на једној вечери у Кану један до другог и био сам изненађен његовим познавањем филма, нарочито чињеницом да га занима мој рад. У то време више није живео у Марбељи али је и даље обожавао Шпанију”, каже и додаје да су се растали као пријатељи и разменили бројеве телефона - за које је био сигуран да ниједан од њих неће никада окренути.
А, онда, неколико месеци касније, била је 2002, он га је назвао - управо је био изашао с пројекције филма “Причај с њом”.
Нисам фетишиста ни митоманијак, али док сам га слушао како прича о мом филму био сам преплављен емоцијама. Тај дубок глас, глас доброг глумца и привлачног мушкарца. О свему овоме сам размишљао док сам гледао “Голдфингера” то вече. Карантин, вече, Шон Конери и ја, са све прекидима и мислима које јуре по глави, пише Алмодовар.
Између филмова, на секунд је укључио вести и сазнао да је глумицу Лусију Босе однео торнадо.
И пустио сам прву сузу тога дана. Лусија је била фасцинантна и као глумица и као особа. Сећам је се у “Хроници једне љубави” Антонионија, као жене непревазиђене лепоте, чудне за то време, и по начину на који је ходала, андрогином и анималном, који је њен син Мигел Босе наследио, између других ствари. Сутра ћу ставити тај Антонионијев филм на програм, написао је.
Говорећи о њој, упоредио је с глумицама попут Жане Моро, Чавеле Варгас, Пине Бауш и Лорен Бекол…
Лусија је била део Олимпа,/подијума модерних жена, слободних, независних, све одреда мужевнијих од мушкараца који су их окруживали. Извињавам се што се гађам славним именима, али имао сам срећу да их све упознам и будем близак са њима. То је лоша страна изолације у кући - лако постајеш плен носталгије, пише он.
У једном од својих есеја написао је Аломодовар да је добра ствар око непостојања распореда током овог тамничења јесте да журба нестаје, као и притисци и стрес.
По природи сам анксиозан али никада нисам био мање анксиозан него сада. Да, знам да је реалност под мојим прозором ужасна и неизвесна, зато сам и изненађен што нисам забринут и грчевито се држим тог новог осећаја превазилажења страха и параноје. Не размишљам о смрти, ни о мртвима, каже он.
Алмодовар се у својим списима емотивно присетио Чевеле Варгас “Велике шаманке” како ју је називао, присетио се и документарца “Антониова светлост” о сликару Антониу Лопесу и његовој супрузи Марији Морено која је била продуценкиња филма “Сан о светлу”.
Овај филм Виктора Ерисеа био је приказан у Главном програму Кана 1992, када је Алмодовар био члан жирија, а добио је, како каже, с правом, Специјалну награду жирија.
Скоро сам се посвађао с Жераром Депардјеом, председником жирија, јер му се филм уопште није допао и назвао га је документарцем. На сву срећу, добио сам подршку осталих чланова жирија, пише редитељ и закључује речима “време у тамници је кружно и не желим да разочарам Џејмса Бонда, не желим да одем у кревет док Шон Конери не осујети планове макијавелистичког дебелог Голдфингера и све нас не спасе.”
