У својој беседи на свечаности у Народној библиотеци Србије, где јој је награду уручио в.д. управник НБС и колега по перу Владимир Пиштало, она је подсетила на чињеницу да су Нови Сад и Београд спојила и два Шафарика. Први се звао Павел Јозеф, најмлађи и најславнији директор Српске православне гимназије новосадске, са 24 године, а уједно и оснивач њене библиотеке, чиме ју је учинио једном од најстаријих школских библиотека у српском народу. А други је управо Јанко, потоњи писац Путешествија кроз Србију, Словак рођен у мађарској вароши, у пештанској жупанији, у евангелистичкој породици, који је код стрица у Новом Саду завршио гимназију, да би касније и сам, као доктор медицинских наука, постао професор - на београдском лицеју.
– Одан српској националној идеји и посвећен изучавању наше прошлости, Јанко Шафарик је послан да у Србији сакупља наименованије трава, птица и орудија, а тек успут предмете за музеје и библиотеке које је ваљало оснивати, а задужио нас је за чување и сакупљање старина, уређење Народног музеја, Народне библиотеке Србије и старих рукописа, сабирања историјских споменика, нумизматике, археологије. Он је проналажење, испитивање, заштиту и презентацију нашег културног блага подредио крајњем циљу: јачању српске националне свести и истинитом представљању Срба пред осталим светом. Произилази да је неговање културе добар и стабилан пут, чак и уколико се обавља успут. Најбољи – навела је Гордана Ђилас.
Она је истовремено истакла и да је, у пандемијским условима, у којима су завладала нова правила, медицинска, која препоручују да се не дружимо, не посећујемо, не радујемо, не грлимо, да „живимо на одложено”, дакле да је у тој принудној изолацији, у којој смо се нашли, као један од гласова разума, који је нађачавао буку хаоса и страха, био – глас књиге.
– Каткад нежан и умилан, а каткад, као што је приметио Кафка, попут секире за залеђено море у нама. Требало је безбедно проћи поред Острва сирена, као Одисеј, и еолски, хорацијевски се ослонити на знање. Испливао је глас библиотекарске заједнице пружајући ослонац не само својим члановима него и корисницима њених услуга. На ту сам чињеницу веома поносна јер сам неколико деценија уназад своју радну и креативну енергију усмеравала да би другима омогућила да прочитају, открију, упознају, сазнају. Знала сам да ће се у току непрестаног давања догодити тренутак у којем ћу схватити да сам дајући много више добијала, учећи се стрпљењу, упорности, колегијалности, али надасве служењу. Обликовали смо се узајамно. Служење књизи подразумева заједнички рад са колегама и корисницима у стицању нових знања, ширењу информација, упознавању и праћењу савремених токова библиотечке делатности и уверење да је библиотекарство у Србији на високом и истакнутом месту.
Стога је, како је признала, и вест о награди примила с неком врстом помешаних осећања. У њој су се, наиме, истовремено родили и радост и стид, јер, појашњава, дубоко верује у то да је већ награђена даровима које доноси вишедеценијски, свакодневни, истрајан, упоран рад. Стварање реда у којем се садржи много лепоте. Стварање имагинарног заклона од оног дела света у коме владају хаос, лоше вести, лоши људи, лажне информације, ствари које боду очи, вређају здрав разум.
– Јер, што би рекао Чехов, лако је бити силан на овоме свету. Тешко је њему служити, уздизати се у јачању других и мени је драго да смо као библиотекари одабрали тежи пут, јер само тежи пут води ка истинским вредностима, доприносећи заједници којој припадамо, уосталом, једине коју имамо, и која је наша, јединствена. Данас, када библиотекарство постаје све видљивије на културној мапи Србије, када је препознато као неопходно, али не и као медијски продорно и агресивно, јер његова природа не препознаје ове атрибуте, волела бих да видим како постепено и поступно, ширењем делатности развија свест о значењу заједнице у култури нације.
У том светлу је Гордана Ђилас, парафразирала став који заступа проф. др Драган Проле, новосадски филозоф, наш савременик и, додаће песникиња, приљежни корисник библиотеке, који каже да је код нас заједништво апстрактно, сведено на идентитетски образац, а не на конкретност животног света. Препознајемо се, дакле, у националном, религијском и грађанском. А треба се борити за идеју заједнице.
– У свом сегменту деловања у култури национа библиотекарство би, подразумевајући основне постулате своје делатности, могло да својим активностима доприноси свести о заједништву и његовом неговању – истиче добитница награде„Јанко Шафарик” – Изаћи из зоне комфора, из личног простора, не доживљавати заједнички простор као непријатељско место. Развијати ту свест код најмлађих и младих корисника, упознавајући их са општим, заједничким интересима, постепено, како би оно могло да постане део нашег менталног хабитуса. Уз свест да је потребно много више него сада и овде међусобног разумевања, сарадње, интеракције јер само тако можемо очекивати добро. Речено спортским језиком: заједништво је најјача тактика, и један играч не може направити више него тим. На тај начин ће нам библиотекарство постати друга кућа, јер ћемо се заједнички старати о томе. А у кућу у којој се зна ред и где је добро - сви радо долазе.
М. С.
