Грамофон је племенито одгојно средство за младе

БЕОГРАД: Предавање под називом „Збирка грамофонских плоча Павла Бељанског - мали путопис о европској међуратној дискографији” др Милана Милојковића одржано је данас у Галерији Српске Академије науке и уметности у Београду.
gramofonske ploce3
Фото: TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ nr
Садржајан програм је креиран у оквиру актуелне изложбе „Музички интермецо у САНУ - Колекција грамофонских плоча Павла Бељанског”, где је било речи о издањима симфонијске, камерне и солистичке музике 18. и 19. века.
Познате издавачке куће тог времена Хис Мастер Воице, Колумбија, Пате и Полидор указују на међуратни дискографски контекст у оквиру којег је ова колекција настајала.
Предавач др Милан Милојковић, иначе запослен на Академију уметности у Новом Саду и аутор емисије “Грамофонија” на Трећем програму Радио Београда, истакао је да је српски дипломата и колекционар Павле Бељански (1892-1965) јако пуно путовао и увек је доносио велики број плоча са тих путовања.
Број и садржај тих плоча до скоро су били непознати јавности, а сам Бељански страст за плочама није толико делио са својим пријатељима, више је држао за себе.
Фото: TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ nr
Готово целог живота Бељански је сакупљао уметничка дела, после Првог светског рата почео је са страним ауторима, да би касније прешао искључиво на дела српских уметника.
Данас богата колекција овог дипломате броји 185 дела 37 аутора - слика, скулптура и таписерија са најзначајнијим делима од почетка 20. века до седме деценије.
Културна установа Спомен-збирка Павла Бељанског данас се налази у Новом Саду као вредан легат који је он завештао свом народу.
Др Милојковић је открио да су купци првих плоча били људи бољег материјалног стања, те да су, сасвим различито од плоча с изложбе, у већини биле у жанру поп и народне музике, дакле оно што може лакше и брже да се прода. То, приметио је, показује да се ни данас није много тога променило.
Прва најзначајнија продавница грамофонских плоча била је Гвидо Марки из Фиренце током 60-их година, која је најуспешније пословала, а занимљиво је да су тамо претежно биле плоче издавача који су објављивали озбиљну музику.
Плоче су се тада чувале веома пажљиво у албумима, који су били слични фото албумима.
Израду носача звука у том периоду је, између осталог, обележило усавршавање и постепено превазилажење механичког начина снимања плоча, као и усвајање нове технологије на електрични погон.
Фото: TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ nr
Такође важна је била и продавница Студио Инвасион из Париза, која је имала неколико новина и патената, а посебно је у то време био занимљив производ микифон - грамофон у облику сата, који је више служио као атракција.
Дистрибуција грамофонских плоча имала је своје оутеве из поменутих продавница у Фиренци, Паризу, али и Лондону, али било је и југословенских дистрибутера, као што су Јевта М. Павловић у Београду, Алберт Брејер у Загребу и Антон Расбергер у Љубљани, из којих, иначе, потиче значајан део колекције Бељанског.
Специфичност пословања дистрибутера Алберта Брејера била је у томе што су ангажовали студио “Image” за израду плаката, односно омота, што није био само мудар пословни потез, где је циљ само продаја, већ је постојао и виши уметнички циљ.
Психолошки гледано, како је објаснио Милојковић, слика, омот ће привући људе да купе плочу пре него да се продаје само “гола” црна плоча.
Други домаћи дистрибутер Јевта М. Павловић држао је канцеларијски прибор свих могућих врста, а међу том робом и грамофоне са плочама. Тако је продавао грамофоне више врста - без трубе, са трубом, као и ручни за ношење, који се називао и путнички грамофон.
Издавач плоча “Одеон” у свом прогласу је својевремо записао да је грамофон ствар ширења песме и свирке, а није неки луксуз у кући и држави. Та дискографска кућа је снимала оперске арије и народне песме, два дијаметрално супротна жанра, за све циљне групе.
Касније плоче нису биле ствар престижа, свако је могао да их приушти, па је све зависило од жанра, тако да су дипломате, рецимо, куповале само ону скупљу, озбиљну, класичну музику.
Фото: TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ nr
Кућа „Hia Master Voice”, код нас преведена “Глас свога господара” из Велике Британије производила је плоче озбиљнијег жанра, а производни погон им је заправо био у тадашњој Чехословачкој, у Прагу.
Произвођач “Брунзвик” из САД и Италије је толико ишао далеко у својој креацији, да је грамофон личио више на комад намештаја, а не на средство за репродукцију звука.
На предавању је истакнута и делатност Браће Пате из Француске, који су били пре свега филмски аутори и који су производили превасходно документарне пројекте. Али, радили су и са фонограмима, грамофонима, плочама и такође су доста полагали на визуелност плоча, односно креирали су омоте.
Необично је да својим дизајном и логом један од омота плоча код Браће Пате невероватно подсећа на слова савремене америчке хеви метал групе “Metallica”.
Они су направили револуцију фонограма, јер су први кренули да производе плоче са операма, док се нико пре тога није усудио да то реализује, јер су опере веома дугачке и тешко их је скратити и у тој форми публиковати.
Како је навео Милојковић, опера је у то доба 19. века била статусни симбол, на премијере се ишло првенствено да се буде виђен као део елите, а не да се слуша и ужива.
За сам крај Милојковић је понудио цитате и дефиниције којима су грамофон и плоче рекламирани: “Грамофон као поклон пружа трајну радост” и “Грамофон је племенито одгојно средство за младеж”.
EUR/RSD 117.5754
Најновије вести