Тематизујући питање шта боја значи особама које не могу да виде, ова изложба на слојевит начин сагледава могућности галеријских и музејских програма за слепе и слабовиде, али и ширу публику заинтересовану за нове приступе излагању дела савремене уметности. О свему овоме говори Катарина Крстић , једна од кустоскиња изложбе,.
Премда данас изложбе тактилног садржаја, намењене између осталог слепима и слабовидима, више нису толика реткост, интересантно је да је фокус ове изложбе на самом значењу (плаве боје) пре него на додиру. Како сте се одлучили за овакав концепт?
– Акценат ове изложбе јесте на значењу, тј. на доживљају у овом случају плаве боје. Желели смо да оваквим концептом, који је заправо наставак модела рада који смо започели 2019. године, направимо искорак из класичног тактилног репликовања уметничких дела која се обично представљају слепима и слабовидима и упустили смо се у један иновативни начин интерпретације путем доживљаја.
Музеји визуелне уметности су најчешће усмерени на чисте аудио-визуелне доживљаје што нас као публику доводи у положај пасивног примаоца информације из визуелног или аудитивног окружења, а остала чула често остају занемарена. Када смо почели да се бавимо прилагођавањем садржаја слепима и слабовидима, управо нас је ова чињеница подстакла да покушамо да изађемо из такве матрице и проширимо начин презентације дела из збирке музеја.
Савремена уметност у својој бити нуди шире могућности и позива на узајамни дијалог и тумачење информација, како би једно дело могло што боље да се сагледа и доживи. Када активирамо сва наша чула, доживљај је потпун. Збирке Музеја савремене уметности су веома богате и броје око 8.500 дела што их чини великим искуственим потенцијалом различитих могућности интерпретација и доживљаја, које слепој и слабовидој публици нуде један нов свет сазнања и учења.
Концепт Плаве изложбе је осмишљен као интерактивни простор за доживљај модерне и савремене уметности кроз значења и симболику плаве боје. Пред сваким радом посетилац постаје актер и остварује један ближи однос са делом. Сваки рад на изложби позива на директно и активно учешће у свету уметности кроз тумачење представљених уметничких дела, који чине део уметничког наслеђа. На тај начин ствара се један непосреднији и интимнији однос са уметничким делима из збирки Музеја савремене уметности који ствара простор и даје слободу за даље разумевање и учење о уметности и животу. Радови студената који су настали за овај пројекат тумачили су уметничка дела кроз различите медије, с нагласком на активирању што више чула код посетиоца и сензорном превођењу визуелног садржаја.
Узевши у обзир да су нова дела стварала студенти вајарског одсека у сарадњи са Мрђаном Бајићем и Радошем Антонијевићем, на који начин сте идејно приступили тактилном аспекту изложбе, односу додира и боје?
– Овде бих само нагласила да је у питању вишечулни аспект. Тактилност је само један од њих. Нама је био велики изазов али и велика одговорност да се пронађе адекватан начин превођења музејских садржаја, а да то не буде само додир, тј. чист хаптилни доживљај. Тако се уз нашу иницијативу, а подршку младих уметника и професора са ФЛУ као и представника слепих и слабовидих дошло до закључка да је доживљај кључан фактор у виђењу рада савремене уметности, што нам је дало слободу и нове могућности читања различитих садржаја уметничког наслеђа.
Колико уметничке школе, курсеви и факултети, препознају потребу за радом са слепима и слабовидима и колико су они институционално укључени у стварање уметности, а не само као “конзументи” кроз овакве изложбе?
– Истина је да је ширење свести о потребама људи са различитим врстама инвалидитета, претходних деценија, допринело бољем разумевању њихових потреба и укључила их у раличите друштвене и културне активности. Наш пројекат је управо и произашао из сарадање три институције - Факултета ликовних уметности као образовне институције која је у свој програм увела курс посвећен потребама слепих и слабовидих, Музеја савремене уметности као институције културе и Савеза слепих Србије као представника заједнице слепих. Овај пројекат едукативног карактера је кроз неколико паралелних развојних линија омогућио да се, са једне стране, младе генерације будућих уметника упознају са потребама слепих и слабовидих и стекну нека нова искуства у комуникацији и будућој презентацији визуелне уметности за слепе и слабовиде. У упознавању с потребама слепих велику помоћ је пружио Борис Дончић, библиотекар Савеза слепих “Др Милан Будимир”. С друге стране, кроз разговоре и дискусије о радовима са кустосима музеја, млади уметници су се упознали са функционисањем институције каква је МСУ као будући потенцијални простор њиховог излагања. И на крају, менторство професора са Факултета ликовних уметности Бајића и Антонијевића умногоме је допринело финалном обликовању започетог пројекта. Млади уметници су постали медијатори у превођењу дела визуелне уметности. Стога је важно нагласити да ова изложба тежи да пробуди свест код посетилаца, првенствено младих људи, да привуче ученике, наставнике, професоре, студенте различитих факултета и позове на један отворен дијалог, учење и размену искустава.
Треба нагласити да овај пројекат има вишеструке бенефите, с намером да не буде намењен само слепима и слабовидима, већ равноправно позициониран према свим посетиоцима Музеја савремене уметности јер је отворио инклузивни дијалог кроз размену осећања, искустава и доживљаја уметничког наслеђа слепих и видећих. Видећи су употребом других чула, осим вида завирили у до тада помало запостављен свет појединих чула и стицали нова сазнања, а слепи и слабовиди су кроз мултисензорне доживљаје стицали нова искуства.
Ове године, кроз пројекат Плаве изложбе посебна пажња је посвећена питању боја, тј. шта боје значе слепим и слабовидим особама. Боја се у случају ове изложбе доживљава као чулно и мултисензорно искуство. Плава изложба је настала с намером да се на примеру перцепције и доживљаја боје истакне сваки појединац који може да ослободи своје мисли, ставове, И на тај начин уђе у директну комуникацију са изложеним делима путем чистог субјективног доживљаја.
На Плавој изложби учествује 13 студената одсека за вајарство Факултета ликовних уметности, који су најадекватније одговорили на постављен задатак, а уз менторство професора Мрђана Бајића и Радоша Анронијевића и интерпретирали и осмислили 12 дела из збирке Музеја савремене уметности. Они су понудил нова и занимљива решења и омогућили да се радови из збирке изместе из чисто визуелног поља и да се путем доживљаја на један занимљив начин оживи делић збирке Музеја савремене уметности.
Имајући у виду контекст изложбе, могу ли се и аудио дескрипције доживљавати као својеврсни продужетак самих визуалних дела у мултимедијалном окружењу?
– На пројекту из 2019. године први пут смо увели аудиодескрипцију као пратећи део интерпретације дела из збирки. Аудиодескрипција је веома значајна алатка приступачности за слепу и слабовиду популацију и постала је стандард у многим земљама. Путем аудиодескрипције слепе и слабовиде особе добијају релевантне информације о одређеним визуелним садржајима, у нашем случају то су описи уметничких радова. Као алатка приступачности аудиодескрипција се користи за праћење филмске уметности, у позоришту, музејима, галеријама, опису видео материјала, слика на интернету и ТВ програма.
Веома је интересантно да се, слушајући аудиодескрипцију, истичу поједини детаљи који су визуелно често занемарени, па овакав начин описа и видећима даје потпунији доживљај, што смо могли да приметимо кроз искуство изложбе У додиру са. Да би аудиодескрипција имала што већег ефекта веома је важна објективност у превођењу визуелног у вербални садржај као и запажање, сажетост, језик и вокалне вештине тумача. Слепим особама она даје потпунији доживљај.
На изложбама у Музеју савремене уметности аудиодескрипција је допуњена и општим аудио садржајима везаним за живот и дело уметника које се презентује. Тако се и на овај начин, преко аудиодескрипције, истиче двосмерност размене искустава између слепих и видећих јер се уз аудио описе појачава и визуелни доживљаји. За потребе Плаве изложбе текстове аудиодескрипције израдила је Виолета Влашки.
Н. Марковић
