Јоксимовић се на нашој уметничкој сцени појавио крајем осамдесетих година прошлог века, заједно са групом тада младих вајара који су промовисали тзв.“нову скулптуру”. Како је наведено у образложењу жирија, усред експресионистичких и субјективистички интонираних тенденција која су карактерисала тадашњу постмодернистичку ситуацију у друштву и уметности, Јоксимовић и његови исписници уносе рационалистички дефинисану форму, геометрију и конструкцију којим су се супротстављали управо тада започетим деструкцијским процесима распада СФРЈ. Тако се, већ на самом почетку своје уметничке авантуре, промовисао као уметник који перманентно исказује потпуно индивидуалистички, аутентичан и високо етички начин поимања позиције уметника и уметности у свету и времену у коме живимо.
Здравко Јоксимовић (Буче, 1960) је дипломирао на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду 1986, а магистрирао 1989. у класи професора Николе Јанковића. Од 1992. ради на истом факултету, од 2014. као редовни професор. Излагао је на 50 самосталних изложби у земљи и иностранству, као и на бројним колективним изложбама у више европских градова. Дела му се налазе у најважнијим јавним и приватним колекцијама у Србији и у више музејских и приватних колекција у иностранству. Добитник је више награда из области ликовне уметности.
Непосредни повод за ову награду су ваше недавне самосталне изложбе у Галерији X витамин и Музеју Цептер у Београду, која је 50. по реду, што је заиста импозантна бројка за четири деценија вашег стваралаштва. С обзиром на то да припремате ретроспективну изложбу, планирану следеће године у Музеју савремене уметности у Београду, како из ове перспективе видите пређени пут?
- Толико сам пута хтео да одустанем, као данас ћу, сутра ћу…. И догурах до педесете изложбе. Човек ваљда уђе у неку врсту излагачке инерције. Како каже француски писац Турније инерција је најјача људска енергија. Вероватно сам на време ушао у ту врсту излагачке инерције и тако је оволико потрајало. Човек мора сам са собом да рашчисти неке ствари и да буде свестан да је ово фантастичан позив. Бављење уметношћу је заиста чиста привилегија, а поготово ако уз то и предајете на факултету, што вам даје извесну материјалну сигурност, тако да је онда греота не радити.
Ваш особени уметнички сензибилитет испољавате кроз рад са мноштвом различитих материјала. Какав је ваш однос према материјалу било да је у питању онај традиционални скулпторски или сви други предмети које користите при раду?
- Свако време доноси нове материјале које индустрија избацује на тржиште. Ако су они визуелно прихватљиви и атрактивни и ако могу да се обрађују, режу, шмирглају, лепе мислим да је сасвим нормално да их употребим и по томе ће се ово време препознавати.
Шта покреће пут ка скулптури?
- Увек је то нека идеја, жеља да се изразите у неком материјалу у коме сматрате да ће она бити најбоље реализована. И онда уђете у ту врсту авантуре па где вас то одведе. Никад нисте унапред сигурни.
Поред скулптура, асамблажа, инсталација радите и цртеже, пастеле, колаже, фотографије, што сте такође излагали на неким од поставки. Да ли се оне могу посматрати као генеза настанка скулптуре или су аутентична уметничка дела у неком од нових циклуса?
- Обично кажем да ће све то једног дана бити под истим кровом. Мирослав Карић, кустос Музеја савремене уметности у Београду и ја када смо одређивали како да поделимо и на известан начин организујемо мој опус за будућу ретроспективну изложбу на Ушћу дошли смо до дванаест циклуса. Неки ће бити завршени са двадесет, тридесет скулптура, а неки са стотинак радова. Циклуси зависе од тога до када и у којој мери осећате страст према неким проблемима, док осећате неко задовољство тај проблем решавате и тако се и множе скулптуре. Кад осетим да је тај бунар пресушио и интересовање се преселило на неку другу страну, напуштам тај циклус и почињем да се бавим неким другим стварима. Важно је пратити унутрашњи глас. Немам унапред идеју колико ћу дуго радити неке ствари, радим их док осећам задовољство у том раду.
Младима саветујем да буду стрпљиви
Прошле године сте поставили изложбу у Крагујевцу, омаж вашем професору чувеном вајару Николи Коки Јанковићу. Дужи низ година сте и Ви педагог и професор на Факултету ликовних уметности. Шта говорите Вашим студентима да је важно у бављењу уметношћу?
- Важно је да не журе нигде и да су свесни изражајних средстава којима се скулптура служи и да сваком од тих средстава треба посветити дужну пажњу. Може се развијати осећање и за форму и за површину и за линију и за боју и за композицију. Треба уложити неко време, неку енергију и године да бисте разумели специфичност изражајних средстава вашег медија. То се најбоље може разумети ако гледате како се други медији понашају према њиховим изражајним средствима. Зато им говорим да буду стрпљиви у свом раду и да не журе. Да ли ће бити апстрактни или фигуративни уметници то је мање битно и доћи ће само по себи. Треба само да прате себе, а све остало стиже временом.
Део вашег опуса су и споменици познатим личностима, као што су Зорану Ђинђићу у Прокупљу, Исидори Секулић и Карлу Малдену у Београду. Какав је Ваш став у полемици која се покренула о томе какви треба да буду споменици у јавном простору, фигуративни или апстрактни?
- Мој став је врло једноставан, а у јавности се прави погрешна подела. По мени скулптура је или добра или није, а да ли је фигуративна или апстрактна је мање важно. Постоје изузетно глупаве апстрактне скулп- туре и фантастичне фигуративне и обрнуто. Подела унапред није заснована на квалитету. Волим да видим добру, интелигентну скулптуру, а да ли је она фигуратвна или апстрактна мени уопште није важно.
У складу са називом једног циклуса Ваших радова, као и изложбе „Лечење уметношћу“ да ли, по вашем мишљењу, уметност има терапеутско дејство?
- Има за оне који верују у то. Уметност је верујућа ствар. Неко иде у цркву, неко у музеј.
Нина Попов
