Изложба, како у каталогу наводе њени аутори, дописни члан САНУ Миодраг Марковић и професор историје уметности на београдском Филозофском факултету др Драган Војводић, не оскудева у ремек-делима српске уметности из свих епоха њеног развоја. Истовремено, поред експоната врхунских естетских домета, равноправно место добили су и они који имају знатно скромнију вредност, али су драгоцено сведочанство о историјском трајању српског народа на КиМ, о снази његове воље за одржање и напорима да се сачува континуитет стварања на том простору.
– Иако веома различита по својим уметничким дометима и времену настанка , сва та дела није било тешко сложити у јединствену целину, пошто су међусобно сагласна по своме духу – открива у разговору за „Дневник” професор Војводић. – Зато се каткад, док се посматра поставка изложбе, чини да су се она сама стопила у јединствену просторну слику, односно вишеструко повезану причу. Заправо, колега Миодраг Марковић и ја смо, уз помоћ дизајнера изложбе Игора Степанчића, на неки начин само реконструисали оно што је чинило време. Наносећи у споменицима, један за другим, слојеве стваралаштва различитих епоха и разноликих уметничких личности, то време је древна света места учинило тихим сведоцима векова што припадају јединстеној, самосвојној и веома узбудљивој културној историји српског народа.
У којој мери поставка нуди и увид у развојне токове српске уметности на простору КиМ?
– Обједињавање предмета по споменичким целинама комбиновано је на изложби, донекле, са груписањем по хронолошком начелу. Стога смо, оцртавајући засебне повеснице значајних црквених и урбаних центара, могли да представимо и кључне историјске мене српске културе и уметности у целини. У првом делу изложбе представљено је средњовековно стваралаштво, од почетака до Велике сеобе, а потом оно из новијих времена. Тежило се, наравно, и представљању идентитетских особености српске уметности на Косову и Метохији, захваљујући којима се јасно види по чему је она српска и по чему је неодвојива од развојних токова уметности нашег народа у целини. Ван контекста који дају ти токови она није објашњива и разумљива. На крају изложбе посебна пажња посвећена је историји страдања српске духовне и уметничке баштине на Косову и Метохији, процесу дугог трајања нарочито интензивном од краја ЏВИИИ до почетка ЏЏИ века.
Сагледавајући материјал, који ће бити представљен јавности, може ли се говорити о томе да смо свеколико уметничко наслеђе српског народа на КиМ у неким пређашњим временима истраживали и истражили у мери које оно заслужује? Или је струка, нажалост, у неким ситуацијама - из овог или оног разлога - заказала?
– Српско ументничко наслеђе на Косову и Метохији истражено је, када је реч о археологији, заиста непримерено мало. Последица је то политичких кретања и збивања у нашој земљи од 1968. наовамо. Са становишта историје уметности, пак, поменута баштина проучена је онолико колико и стваралаштво српског народа у целини. Нарочито су добро проучене најзначајнији споменици. Нажалост, то наслеђе знатно је угроженије но баштина на другим просторима где живе и где су живели Срби. Догодило се зато да су 1999. и 2004. године уништени или непоправљиво оштећени неки мањи, али веома важни средњовековни споменици који нису били ни приближно до краја истражени. Показало се да ни документација о њима није била потпуна и урађена уз употребу савремених техничких средстава. Све то указује да наше друштво и држава морају знатно озбиљније и систематичније прићи питању стварања документационих база о нашој културној баштини свуда, а нарочитио на Косову и Метохији. Документационе базе јесу веома важан сегмент стратегије заштите и даљег проучавања културног наслеђа. Као једна од пратећих публикација ове изложбе биће издата и научна документација - цртежи фресака и архитектуре, те фотографије - цркве Светог Ђорђа у Речанима код Суве Реке, коју су албански екстремисти диглу у ваздух 1999. То је било могуће захваљујући грађи која је прикупљена и употпуњена из различитих извора. На тај начин споменик је сачуван, бар у извесном виду, за науку у будућности, али и као сведочанство о нашем стваралачком опстајању на Косову и Метохији, мада је то сведочанство неко хтео заувек да избрише.
Патријарх српски господин Иринеј навео је у свом уводном слову у каталогу изложбе значај "просвете младих нараштаја", односно њиховог упознавања са уметничким и духовним стваралаштвом српског народа на КиМ. Да ли се у том смислу може очекивати да ова изложба крене и пут Новог Сада, Ниша, Сомбора.., али и Брисела, Париза, Берлина?
– Да, планирано је да изложба бар у одређеном виду пропутује Србијом и Европом. Ако буде могуће решити мноштво организационих, административних и финансијских препрека, изложбе ће и кренути на поменуто путовање. То, ипак, није нимало извесно. Зато дођите и посетите изложбу. Управо онако како је у свом уводном слову позвао патријарх Иринеј: пођите путевима ове изложбе у духовно ходочашће косовско-метохијским светињама, чије се поднебље некима сада чини превише далеким. Београд бар није никоме превише далеко.
Један од темеља изложбе без сумње је указивање на значај бриге о српском наслеђу на КиМ, његове заштите, не само у државно-политичком, већ и стручном смислу. Ви у поговору наводите "колико је природна и неопходна потреба надлежних институција нашег друштва да задрже суштински утицај у области његове заштите"?
– Поменута, дуга и континуирана историја страдања српске уметничке баштине на Косову и Метохији забрињава и опомиње, а оно што се догодило крајем прошлог и почетком овог столећа уклања сваку илузију о добронамерности већине која те споменике сада окружује. Она покушава да прикрије и кривотвори идентитет преосталих српских споменика, па и оних на листи светске културне баштине. На науци и струци је да укажу на значај те баштине за културну историју читавог српског народа, а на политичарима да обезбеде нашој држави и цркви, односно стручњацима, одговарајући, тј. кључни утицај у сфери њене заштите
Ако се зна да су за конзервацију и рестаурацију, на пример, једног иконостаса потребне године, имамо ли ми данас ресурсе да се на адекватан начин посветимо том благу које су нам оставиле претходне генерације? Да ли нам је у том смислу нужна много организованија активност на том плану?
– Ми живимо у сиромашној држави са изузетно богатим културним наслеђем. Да би смо то наслеђе сачували, а оно се може само једном изгубити, морамо у његово очување улагати знатно више средстава и приступати му с много више бриге, систематичности и организованости. Нажалост, стратешки правац у којем се у последњој деценији креће реорганизација службе заштите само води њеној деградацији која може имати веома озбиљне последице у будућности. Маргинализација и сиромашење културе, бојим се, узеће свој страшни данак и у тој сфери, у којој је увек ненадокнадив.
Мирослав Стајић
