У српском друштву, на сву срећу, постоје прегаоци који су свесни ових вредности. Оснивањем културно-историјских друштава они покушавају да додатно осветле запечаћене ходнике наше замршене историје која нам у већини случајева није била наклоњена. Недавно основано, Културно-историјско друштво „Јован Мушкатировић“ из Сенте амбициозно се поставља као једно од луча у тој потрази за светлом, које нам може пружити кључеве знања за боље разумевање времена које је иза нас.
Рационалистичка идеологија просветитељства у чијим се окриљима гибао читав Мушкатировићев живот и рад, настала је у XVIII веку као феномен који је собом изнедрио мноштво позитивних изазова који нису заобишли ни српски народ на територији средње Европе. Доситеј Обрадовић је наистакнутији чинилац и програмски путник по пунктовима српског народа, који је подигао грађански, европски и учени постамент, стално уздрмаван, постамент за будући споменик херојском српском народу у породици просвећених. Уколико би пратили животни пут Јована Мушкатировића, Доситејевог домишљеника, од родне Сенте, преко либералног универзитетског центра Пожуна, до дванаест фрушкогорских манастира које је заступао, преко Новог Сада у коме је провео непуних осамнаест година и где се оженио и засновао каријеру, па до Пеште где је уз помоћ Саве Поповића Текелије биран и за сенатора, веома лако ћемо увидети да је програм кога смо споменули вазда био на уму марљивом и упорном Сенћанину, првом правнику међу Србима.
Програм поука и дисперзија нових идеја, критика застарелих форми црквених празновања, ерудиција у служби простирања сазнања и рефлексија, оснивање образовних институција, управљање фондовима и сабирање наших и иностраних пословица, упућивање у привредне феномене насушних потреба, и на крају, идеолошки нацрти настали у незавидној политичкој позицији - вешто узглобљени у сврху одбране националних интереса, све то, упућује на свестрани карактер страница исписаних из Мушкатировићевог пера.
Портрет Јована Мушкатировића, штампаном у Курцбековој штампарији у другом издању његових Причта баркорезао је Јохан Готфрид Прикснер, пештански гравер пољског порекла. Након боравка у Варшави, Лавову, Бечу и Пожуну, он се 1801. године коначно настањује у Пешти када долази у додир са српском клијентелом. Првенствено познат по изради геограграфских мапа, ведута, вињета и илустрација, најраније се помиње као моделар у воску у Петрограду. У његовом богатом опусу налазе се алегоријске композиције, пејзажи, цеховске дипломе и портрети. Један од њих је и портрет Јована Мушкатировића који је отиснут по цртежу непознатог аутора у књизи Причте илити по простому пословице из 1804. године.
Од илустрација у књигама међу најважније спадају и оне у књизи Љубомир у Јелисиуму Милована Видаковића које су рад истог непознатог мајстора, за кога постоји претпоставка да их је радио разнолико обдарени Самуел Ленхард, пештански челико-бакрорезац. У периоду од 1801. до 1817. године Готфрид Прикснер је израђивао пригодне илустрације за књиге других српских писаца. Најважнија Прикснерова самостална графичка дела за српске поручиоце су Богородица Фенечка (1810), по поруyбини Самуила Лазаревића, јеромонаха манастира Фенек, као и Успење Богородице са изгледом цркве у Великом Вараду, са тројезичним потписним текстом, израђен по поруyбини грчког, влашког и српског становништва Великог Варада (1810).
Радови Готфрида Прикснера сврставају се у многобројна графичка остварења страних аутора који су визуелно афирмисали српску књижевност и чија су се дела придружила српској графици XVIII века. Претходно, српска графика успоставила је своје темеље и доживела кулминацију у смислу националног програма појавом знамените бакрорезне књиге Стематографије (1741) Христофора Жефаровића али и целокупног разгранатог дела Захарије Орфелина. Сасвим природно, графичка дисциплина креће се између утилитарне и чисто уметничке, али увек са прецизним намерама, испрва сједињеним у сврси религиозног и родољубног освешћивања а доцније у служби просветитељских назора. Јован Мушкатировић припада онима који су одмах прихватали и простирали критичке и рационалистичке идеје Доситеја Обрадовића, један од оних „истинољубитеља и општега добра и ползе желатеља“.
Мр Данило Вуксановић
