Лепота изосећане музике Светлане Максимовић

Други целовитији сусрет с одабраним делима из камерног опуса Светлане Максимовић, после четири и по године на истом месту, у Скупштине града Београда, осим спорадичних слушања неколико њених остварења у том периоду (најузбудљивије и најспремније је било у априлу извођење композиције Четири музејске собе Симфонијског оркестра РТС-а и диригента Бојана Суђића), поново нас је очарао оригиналношћу, чистом лепотом, лиричношћу, искреношћу и специфичном, топлом емотивношћу њене у већини медитативне, транспарентне, меланхоличне, понекад и летаргичне, неагресивне, па и успорене, у сваком тону дубоко осмишљене и изосећане музике.
Svetlana-Maksimovic
Фото: Приватна архива

Седам интерпретација, од којих три премијерне, поверено је Ансамблу за нову музику „Градилиште“ у чијем проширеном саставу су однедавно и уметници потекли из Новог Сада: Сања Ромић, прва обоисткиња Београдске филхармоније и доценткиња новосадске Академије уметности, и кларинетиста Васа Вучковић, докторанд на Факултету музичке уметности у Београду, који је овим наступом начинио и својеврстан подвиг, у врло кратком претходном периоду свирајући неколико најразноврснијих програма и као солиста с реситалом и уз оркестар, камерни и оркестарски музичар! Окупљени у најразличитијим, истовремено и врло флексибилним и компактним саставима, сви одреда су одлично разумели први пут виђена дела, савршено доживљавајући и њихов сензибилан, управо омамљујуће - мистериозан садржај (у некима исказан и насловом), дишући сваким тоном и расположењем у широком испевавању и суптилном вођењу тема у свакој појединачној деоници.

Трајније интересовање за концепт оријенталних култура, што поред инструмената подразумева и „лествице“ као апстрактни мелодијски материјал, учинило је да Светлана Максимовић и за свој други ауторски концерт одабере неколико дела инспирисаних богатим традицијама Истока, као и стваралачким искуством савремених композитора. Тако, прозрачно ткиво првог, Магнум мистеријум (за кларинет, виолину и клавир: Васа Вучковић, Мирјана Нешковић, Неда Хофман) прожима тајновито - архаични пев кларинета, а медитативном песмом О мистичној љубави, на стихове Мевлане Румија, персијског песника из 13.века, писаној за мецосопран, клавир и харфу (Ана Радовановић, Неда Хофман, Милена Станишић) доминира „глисандирајући“ глас, осећајно повезујући у заједничком снатрењу и обе префињене инструменталне линије.

Сличном миљеу, али и омажу композиторима чија је музика изазвала и у Светлани Максимовић искру инспирације и сећања, припада и, у сваком смислу, прелепо остварење Сени претходника (за  виолину, обоу, виолончело и харфу: Мирјана Нешковић, Сања Ромић, Срђан Сретеновић, Милена Станишић) у беспрекорном сагласју праве романтичне звучности, вођеном заобљеним тоном обое, која их сигурним дахом спаја у нежним слојевима сликовитих пасторалних пејзажа и расположења. Ипак, за многе посетиоце најснажнији утисак оставила су прва представљања композиција за виолончело соло и кларинетско - клавирски дуо.

У првој, Једини глас, посвећеној Срђану Сретеновићу, ауторка улази у саму душу инструмента, користећи све његове техничке и изражајне могућности, које овај изванредни уметник приказује мајсторски и с великом експресијом. А њој компатибилна, ретроспективна, Предели сећања, у сјајном извођењу Васе Вучковића и Неде Хофман, претежно медитативног и носталгичног расположења, осликаних у првом реду квалитетом звука дувачког инструмента, налик античком аулосу, с виртуозно мелизматизираном, дубоко проосећаном кантиленом, чији динамички и колоритни спектар „покрива“ најфиније боје и нијансе, изливајући се и нежно и кликтаво, али и фолклорно рустикално, евоцира управо византијску и европску уметност, која је Светлану Максимовић привлачила још у раним стваралачким данима.

Марија Адамов  

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести