Бошко Шево је својом људскошћу и посвећеношћу професорском послу то успео. И не само да се за Бошка никада није чуо неки негативан коментар, него је то било сасвим супротно. Када год се поменуло његово име, од бивших студената, колега уметника или пак људи који су га знали из града, са пијаце или са отварања неке изложбе, свима се увек лице озарило неким блаженим осмехом. И он сам је био веома емотиван, мада са осмехом, када је причао о свом раду или радовима својих студената. Често је био на граници суза, говорећи да не може да се контролише, да је све у свом плодном животу схватао као човек, да је све прихватао лично, да је волео људе и свима опраштао овоземаљске грешке и пороке. Велика душа једног професора, који је своје студенте радо гостио спремањем хране у свом маленом атељеу на Петроварадинској тврђави, где су генерације пробале његове специјалитете, уз пажљиво слушање, разумевање и предлоге за даљи рад.
Рођен у тешком и неизвесном времену забити Баната, школујући се у Зрењанину а потом на познатој уметничкој школи “Богдан Шупут” у Новом Саду, где је, десетак година касније, био професор, својом уметничком каријером графичког дизајнера и педагога Шево је обележио последње деценије 20. века. После студија на Факултету примењених уметности у Београду, као један од ретких војвођанских уметника примењене уметности који је дипломирао на одсеку за примењену графику, као стипендиста Телевизије Нови Сад, наредних година је радио као један од првих телевизијских дизајнера, тада још сасвим младе графичке дисциплине. Уследило је време када је био самостални уметник, што је тада било доста смело, да би се потом посветио педагошком раду. Прво у својој некадашњој уметничкој школи а потом и као оснивач, заједно са колегом и пријатељем Браниславом Добановачким, Групе за графичке комуникације на Ликовном одсеку Академије уметности у Новом Саду коју је похађала већина данашњих предавача и професора али и бројни новосадски графички дизајнери сада већ расути по свету. Више од деценије био је редовни професор на предмету Утилитарна графика. За све то време Шево је био активан у уметничком али и друштвеном животу града. Као председник УПИДИВ-а, и активни уметник радио је на бројним пројектима, иза себе оставивши импозантан број различитих радова из области графичког дизајна – типографска решења, знакове, логотипе, плакате итд. Пре две године Музеј савремене уметности Војводине му је приредио ретроспективну изложбу одабраних радова из свих уметничких области којима се успешно бавио.
Бошко Шево је полако, са смислом и истанчаним дизајнерским и уметничким осећајем за време у коме делује и практичне потребе људи и организација за које је радио, у континуитету више од четрдесет година, својим радовима, акцијама и пројектима, обележио доба у коме је стварао и целокупни војвођански и српски графички дизајн. Мада је ново доба брзо и немилосрдно, посебно када је реч о савременој и непосредној историји графичког дизајна, неће проћи много времена да се Шевин рад препозна, забележи и позиционира као један од кључних сегмената савременог војвођанског графичког дизајна последњих деценија 20. века. Бошко је као уметник био активан скоро до последњих дана. Тихо и ненаметљиво, као што је и живео, напустио нас је фини човек, добар уметник и драги професор.
Владимир Митровић
