Романистика је била главно подручје његовог деловања, али је незаобилазни део његовог научног ангажмана био посвећен нормативној граматици и стандардизацији савременог српског језика. Оставио је немерљив траг у ова два лингвистичка домета.
Завршио је 1961. студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Универзитета у Београду, на којем је и предавао италијански језик и упоредну граматику романских језика. Клајнова најзначајнија дела су: "Утицаји енглеског језика у италијанском", "Творба речи у савременом српском језику", "Италијанско-српски речник" за који је добио награду Владе Републике Италије, а касније и Орден италијанске Звезде солидарности.
Клајнова најчешће штампана књига "Речник језичких недоумица", први пут објављена пре четири деценије, постала је синоним за прави пут до дилема у језику. Готово четири деценије писао је у Борби, потом у Илустрованој Политици, па у Политици, а последњих двадесетак година у НИН-у, тако да је у шали говорио да му је новинарски стаж дужи од лингвистичког: Један од највреднијих и најистрајнијих прегалаца у борби за ширење језичке културе на српском говорном подручју умео је, као мало ко од језичких стручњака да на тако једноставан, популаран начин приближи читаоцима све језичке финесе и недоумице. Његова реч је била арбитар у свакој полемици око правилног писања и говорења.
С Миланом Шипком аутор је капиталног лексикографског дела Велики речник страних речи и израза у коме су на 1.600 страна сакупљене све досад забележене новије позајмљенице и нови појмови који су протеклих деценија ушли у наш језик из разних области. У књизи “Испеци па реци” сакупио је бројне примере погрешне употребе речи и израза у свакодневном говору и писаној пракси упућујући читаоце на могућност правилног и јасног изражавања. Објавио је већи број радова у лингвистичким часописима, као и 18 књига. Превео је више књига са италијанског и енглеског језика на српски.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2000, а за редовног 2003. године. Био је и члан Савета Вукове задужбине, Одбора за стандардизацију српског језика и председник Комисије за односе са јавношћу и решавање неодложних питања, као и сарадник Матице српске. Био је од првог броја главни уредник лингвистичког часописа “Језик данас”, у издању Матице српске и добитник 2012. њене Повеље за неговање српске језичке културе.
Н. П.
