У његовом атељеу на Петровардинској тврђави током протеклих неколико деценија рађали су се непоновљиви,цртачки минуциозно изведени графички листови, али и цртежи, слике и илустрације.
По завршетку Средње уметничке школа “Богдан Шупут” у Новом Саду и студија на Педагошкој академији у Београду Поп уметничко школовање наставља на Високој школи ликовних уметности у Братислави где је дипломирао 1975. у класи Албина Бруновског и Винсента Хложника. Био је члан Удружења ликовних уметника Војводине од 1977. Од тада до 1984. био је ликовно - технички уредник у редакцији “Дневника”, а затим се одлучује да се као слободни уметник у потпуности посвети сликарству. Излагао на бројним самосталним и групним изложбама код нас и у свету. На Бијеналу у Шпанији добио је трећу награду за рад “Парисов суд”(1989).
Критичар Милош Арсић у Поповим радовима често инспирисаним литерарним изворима он уочава његову усмереност као надреализму и поетском реализму, док је Владо Бузанчић његов ликовни сензибилитет назвао”барикизираном(фигуративном) верзијом данашњег новогекспресионизма” који се среће код многих уметика Средње Европе.
Владимир Валенћик, један од коаутора монографије о овом великом уметнику, издваја Попове графичке листове израђене у дубокој штампи (најчешће бакрописом) испуњене виртуозним цртачким рукописом старих мајстора, којим суверено влада стварајући надвременске, ониричке визије смештене у узбудљиво, хармонично усковитланом иреалном простору слике. Графичко стваралаштво Павла Попа се, по Валенћиковим речима не удаљава од фигурације, доминантни мотив је женски акт, или женска фигура, митског, исконског тајанственог израза.
Сава Степанов, такође коаутор монографије, каже за Павела Попа да је био изванредан цртач који је из циклуса у циклус стално развијао своју уметничку идеју. Био је уметник типичног постмодернистичког сензибилитета, а његов опус је посвећен живом дијалогу са историјом уметности, уметницима из прошлости, њиховим идејама, сликама, радовима.
