Он је на месту првог међу чуварима његошевске вертикале у српској култури наследио блаженопочившег митрополита Амфилохија (1938 - 2020), док су потпредседници остали академици Миро Вуксановић и Матија Бећковић, а секретар академик Јасмина Грковић Мејyор.
Након седнице Његошевог одбора уприличен је у Матици и Дан Горског вијенца, посвећен управо митрополиту Амфилохију, који је, како је то у свом слову истакао академик Вуксановић, „врховном српском песнику, свом претходнику на престолу Светог Петра Цетињског, написао житије и тропар, и дао му име Ловћенског тајновидца, јер је тачније од других знао да је само света и никако друкчија мисао могла на српском језику сплести и Лучу микрокозма и Горски вијенац”.
Митрополит Јоаникије је пак истакао чињеницу да се митрополити Амфилохије последњих година живота много бавио Његошем и открио у његовом делу теологију предањску, библијску, саопштену песничком језику. „Открио је да све оно што имамо код Светих отаца, имамо и код Његоша, саопштено не академским него поетским језиком. И није чудо што је Горски вијенац назван народном Библијом из које се људи могу учити пре свега вери, али и части и поштењу, и изграђивању карактера и врлина”, рекао је митреополит Јоаникије.
У својој је беседи члан Његошевог одбора др Горан Максимовић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу, подсетио на то да се у 2022. навршило 175 година од издања Његошевог драмског спева Горски вијенац, али и да је те 1847. „изашло на свет“ још неколико важних књига на народном српском језику: превод Новог завјета господа нашег Исуса Христа Вука Стефановића Караyића, филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, као и Песме Бранка Радичевића. Исте године на народном српском језику и Вуковим правописом објављен је и спев данас готово заборављеног поете Јоксима Новића Оточанина (1806-1868) Лазарица или Бој на Косову између Срба и Турака на Видов дан 1389.
– У суштини се може говорити о томе да се радило о делима која је у историјском смислу пратио својеврсни парадокс. Већина савременика их није прихватала у тренутку настанка, а током времена су добијала на угледу и понела епитет незаобилазних и предводничких дела српске културе. Била је то година и била су то дела која су означила дефинитивну победу Вукове језичке реформе у књижевној пракси – навео је проф. Максимовић, уз напомену да је на том трагу и сама 1847. остала трајно записана као један од најсвјетлијих датума у историји културе српског народа.
М. Стајић
