Рукопис још увек није објављен. Будући да сам био један од рецензената, имао сам увид у њега. И овом приликом бих изнео неколико запажања.
Познате су и ових дана више пута помињане чињенице да је Дејан Миладиновић био први редитељ Опере и Драме и два пута уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Из Новог Сада прелази у Београд, где је постављен за редитеља Опере Народног позоришта у Београду, а потом постаје и њен уметнички директор. Био је и уметнички директор Опере&Театра Мадленианум у Београду, као и оперског позоришта Медоуз школе уметности на Јужно-методистичком Универзитету (СМУ), Далас (Тексас, САД).
Фасцинантан је при томе податак о броју оперских представа које је Дејан Миладиновић поставио као редитељ (98 у професионалним позориштима бивше СФРЈ - Београд, Нови Сад, Скопље, Загреб, Сплит, Осијек, Сарајево и 60 у иностранству - САД и Канада - Њујорк, Далас, Балтимор, Хонолулу, Атланта, Милвоки, Сан Дијего, Сијетл, Колумбус, Остин, Њу Џерси, Лос Анђелес, Детроит, Винипег, Њу Орлеанс, Ванкувер, Едмонтон...). Написао је и више либрета за опере, међу њима и за ауторе попут Рудолфа Бручија („Прометеј“), Ивана Јевтића („Мандрагола“) и Дејана Деспића („Весели попови банатски“).
Несумњиво је, дакле, богато Миладиновићево искуство и велико познавање опере и либрета, што је, уосталом, видљиво у рукопису „Оперска драматургија“. Иначе, књиге овакве врсте код нас нема, те је тим драгоценија грађа коју нам предочава.
Оперска драматургија је, како истиче аутор, основа за сваку сценску, филмску и телевизијску реализацију опере. Појам „оперска драматургија“ састоји се од три елемента: драматургија либрета, музичка драматургија и драматургија визуализације.
„У оквиру оперске драматургије, драматургија либрета одређује само њене основне токове, који се у потпуности уобличавају тек помоћу музичке драматургије, а реализују на сцени помоћу свих елемената који чине једну сценску, филмску и ТВ презентацију опере, односно њену драматургију визуелизације – динамичан, интерактивни однос режије, глуме, сценографије, костимографије, кореографије, видео радова, итд“, наводи Миладиновић.
У поднаслову рукописа стоји: „креативни основ за сценске, филмске и телевизијске реализације опера“, али је акценат остао на оном трећем делу – историјски преглед. Тако да у првом поглављу имамо историју либрета, те „књижице без читалаца“, а аутор нас суочава и са чињеницом да је либрето код нас занемарена форма, и да су редитељи, најчешће, и либретисти.
Друго поглавље је посвећено Шекспиру, односно либретима која са написана на основу његових драмских дела. Треће, четврто и пето поглавље су посвећени филмским операма: од Ејзенштајна до Тарковског, односно од Вернера Херцога и Вуди Алена до Терија Гилијама и Ентонија Мингеле.
Последње поглавље је посвећено опери на телевизији. Најпре је дат историјат ТВ, а потом и подаци о оснивању чувеног ЕнБиСи Оперског театра, који је имао задатак да директно преноси нове и познате опере на енглеском језику. Код нас су преноси опера почели крајем 50-их година прошлог века. Миладиновић даје кратак преглед телевизијских снимања и преношења оперских и музичких дела у СФРЈ, информације о редитељима и делима, као и о техничким условима који су тада постојали за такве подухвате, с намером да се оперска уметност популарише што ширем аудиторијуму.
На крају, Дејан Миладиновић поставља естетско питање о сценско-редитељско-извођачким могућностима трансформације уметничког бића опере, као музичко-сценског дела, као и, све важније, питање о будућности оперског театра и оперског стваралаштва. На то питање, још увек, нема адекватног одговора.
Зоран Ђерић
