Плакат је у минулим деценијама релевантан визуелни посредник између купаца и продаваца, те ефикасни оглашивач манифестација политичког активизма, културних манифестација, спортских догађаја, еколошких и медицинских порука...Та зависност и даље вибрира, али други медији поодавно су преузели део функције обавештавања и комерцијалног рекламирања: интернет, телевизија, билборди, радио...
То је дакако познато, али се онда намеће питање, и то не први пут: како је могуће да се продукција плаката и даље гради са готово истим структуралним ликовним елементима, визуелним фразама, и то код доминантног броја аутора. Сама чињеница о некритичком ангажовању визуелних дизајнера само је једна интерна мисао поручиоца. Вероватно се ради о непропорционалној обавештености позоришних прегалаца о медијски примереној визуелној подршци позоришним пројектима.
Аутори графичког дизајна плакатских пројеката, заступљених на 17. изложби позоришног плаката, одржаној у оквиру управо завршеног 67. Стеријиног позорја, демонстрирали су изразито семиотичку структуру својих плакатских пројеката. Неспорно је да су изложени плакати на овој изложби конципирани у ретро кључу, чиме су аутори истих, али и селектори, код ове угледне изложбе у битним сферама пролазили кроз деликатне недоумице. Посебно при одлуци о наградама.
Будући да не постоји неосветљен аналитички угао у промишљању плакатског медија, треба рећи - уз известан ризик: овај избор плакатских пројеката на изложби што пре заборавити. Или можда постоји други наставак, без коња, шаховски речено. А уважне ауторе изложбе, чланове жирја за селекцију и доделу награда, треба свесрдно подржати у њиховој стручној и већ индикованој намери (податак из изложбеног каталога) да се будуће изложбе догоде - или не догоде - у зависности од распореда фигура.
Јер, поновимо сентенцу с почетка: Плакат није оно што јесте, него оно што ја кажем да јесте!
Драгослав Вишекруна, сликар
