Аутор ове двојезичне монографије, на српском и енглеском језику, као и изложбене поставке, је историчар уметности Владимир Митровић. Ово најзначајније признање за целокупан рад и архитектонско стваралаштво које Друштво архитеката Новог Сада (ДаНС) додељује својим члановима установљено је 1995. у част једном од пионира српске модерне архитектуре и истакнутом новосадском градитељу архитекти Ђорђу Табаковићу (1897-1971).
У публикацији су приказана најзначајнија архитектонска дела настала у Новом Саду и Војводини у протеклих шездесетак година кроз одабране радове. Уз биографске податке сваког од 26 досадашњих добитника награде за архитектуру, репродуковане су и фотографије најзначајнијих остварења, као и насловнице монографских каталога ретроспективних изложби приређених за сваког од лауреата. У уводној студији аутор Владимир Митровић указује да су добитници награде припадали плејади првих промотера савремене послератне архитектуре у Војводини и Србији, који су оставили трајни печат у послератној историји наше архитектуре, али и културе у целини, посебно у Новом Саду и Војводини. Архитектура се кроз дела ових аутора етаблирала као уметност од наглашеног друштвеног значаја за новосадску и војвођанску средину, поставши део укупне историје културе овог подручја.
Наградом је обухваћен рад, оквирно, три генерације архитеката чије се школовање одвијало на Архитектонском факултету Београдског универзитета, сем Крстоношића и С. Јовановића који су студије завршили у Љубљани и Загребу. По Митровићевим речима, без генерацијског вакуума један је нараштај архитеката следећем остављао успешно решене и унапређене пројектне задатке, архитектуру на коју су се могли позвати, ослонити и угледати.
Међу досадашњим добитницима награде су: Павле Жилник (1920-2006), Мирослав Крстоношић (1932), Татјана Вањифатов-Савић (1929-2009), Зора Митровић-Пајкић (1927), Александар Келемен (1924-2012), Сибин Ђорђевић (1926-2013), Ранко Радовић (1935-2005), Душан Крстић (1938-2013), Милорад Бербаков (1936-2006), Славко Одавић (1932-2008), Милан Марић (1940), Драгутин Карло де Негри (1931-2018), Ђорђе Грбић (1947), Миодраг Р. Јовановић(1942), Слободан Јовановић (1937-2011), Бора Радусиновић (1944-2014), Славко Жупански (1943-2015), Слободан Кузмановић (1948), Васо Кресовић (1950), Милан Стојков (1955), Радоје Цветков (1948), Душан Радовановић (1948), Леонид Нешић (1956) Миленија (1941) и Дарко Марушић (1940-2017) и Лазар Кузманов (1968).
- Као и свака награда, из различитих области уметничког стваралаштва – ликовне уметност, књижевност, позориште, филм итд. – тако је и Награда за архитектуру “Ђорђе Табаковић“ имала своје успоне и падове, квалитетни континуитет али и онај други, дисконтинуитет, јер су о њој одлучивали колеге архитекте уз установљене принципе саме Награде - указује Митровић.- Највећи број аутора, добитника награде, пројектанску и градитељску каријеру започео је у оквиру бивше државе која је ишчезла са евопске мапе којој је несумњиво припадала, бар када је реч о архитектонском стваралаштву. Ипак, њено трајање, као својеврсни парадокс, мада не за период када су архитекти били најпродуктивнији, поклопио се са временом у историји Новог Сада када је, некада један од најлепших и најуређенијих југословенских градова, неочекивано и изненада, скоро преко (историјске) ноћи, постао “град без лица“ (Љ. Пушић) са, за само пар деценија, удвострученим бројем становништва и исто толико увећаним бројем урбанистичких проблема, што је мало европских градова сличне величине доживело у својим урбаним историјама. Тако је Награда, уједно, скренула пажњу, као својеврсни омаж савременој, послератној архитектури, на архитекте који су стварали онај претходни град, “град са лицем“, у некој другачијој друштвеној стварности, трудећи се да сваким својим градитељским делом побољшају и олакшају живот и рад својих суграђана и будућих корисника.
Н. Попов
