Плесна кореографија инспирисана короном

Тридесетогодишњег Александра Исаиловића, који се плесом бави одмалена, новосадска публика имала је прилике да види августа 2019. године на Брод театру и у Културном центру ЛАБ, када је наступао у оквиру европске турнеје „Животна резонанца”, посвећене истраживању занемареног садржаја психе.
д
Фото: Printscreen

За његов препознатљив уметнички идентитет биле су пресудне двадесете године, када се са традиционалних форми преусмерио на савремени плес, физички театар и буто. У потрази за аутентичним покретом, пут га је одвео у различите културе и кутке ове планете, одакле је прикупио и архивирао безброј прича о души.

– Свака земља у којој сам живео или коју сам посетио у последњих седам година је на свој начин била инспиративна. Годину дана у изолованом домородачком селу у Малезији дефинитивно су били од великог значаја за мој уметнички развој. Индија је отворила многе путеве на личном плану, а земље југоисточне Азије појачале креативност и жељу за стварањем – каже Александар Исаиловић.

Како је пре две године објаснио за „Дневник”, на нашим просторима још увек недовољно познат буто настао је у Јапану након Другог светског рата, из идеје да се супротстави традиционалном националном плесу, пружајући отпор апатичности друштва. Сведени, гротескни, несиметрични и сабласни покрети, ван баланса, те специфична шминка на лицима извођача, неке су од основних одлика несвакидашњих перформанаса који се, ради експериментисања, не одигравају увек на сцени већ и на необичним местима: у мочварама, шумама, храмовима, на глечерима, базенима, улицама, трговима, сметлиштима.

„Тежимо потрази за новом естетиком плесног позоришта. То лепо може бити на неким мрачним, необичним местима, као и у табу темама. Инспирација се крије и у тами нашег тела, као и у трансформацији у друге облике живота, па и неживе ствари”, рекао је тада Александар Исаиловић.

Од повратка у Европу 2019. године, започео је мастер студије истраживања плеса у Француској, Норвешкој и Енглеској, а недавно одбранио мастер рад у британској престоници, те је изабран да у јулу, поред још девет других уметника, изведе перформанс на сцени позоришта „Дели”. Тема његове кореографије под именом „Арћаиа Футурае” јесу постпандемија и постхуманизам.

Фото: Таша Бест

Да се бави актуелном темом из сасвим другог угла, посматрајући корону не као непријатеља, већ као облик живота који тежи опстанку у урбаном окружењу, испирисала га је најдоминантнија емоција – страх: од болести, смрти односно губитка или од рестрикција.

– Питао сам се чега се то плашимо и да ли је то од чега зазиремо заиста од нас толико другачије и нама страно. Можемо ли емпатисати са нечим што је очигледно против нас, али ипак део исте енергије и воље за животом и преживљавањем? Највећа инспирација ми је била губитак највољеније и најближе особе пре готово пет година. Вирус, као и рак, има тенденцију да се шири и заузима простор. Истоме тежимо и ми као друштво и јединке. Ако променимо перспективу и схватимо да смо сви једно, можда нам барем на тренутак буде мало лакше да се носимо са одређеним страховима и болним сећањима – објашњава.

Идеја од које је кренуо је, каже, била да се гледаоци проведу кроз низ слика и сцена које је издвојио из личне и групне (у раду са плесачима) визије будућности.


„Замагљени” почетак и крај представе

Представа почиње већ у фоајеу јер му је, каже Александар Исаиловић, интеракција са публиком изузетно важна.

– Иако су моји радови често апстрактни, некомерцијални и авангардни, у центру је увек публика, која би на неки начин требало да се осети укључено. Почетак јесте у фоајеу, где гледаоци нису свесни да представа већ почиње. Неки су збуњени када се перформерка појави, па настављају да читају синопсис или међусобно причају. Такође није савим јасно када се наступ завршава, јер се плесачи не поклањају. То замагљивање почетка и краја симболизује игру са временом, мешање прошлости и будућности и улога у којима су уметници и публика – каже он.


Поред звучних ефеката које је радио Бразилац Родриго Карелас, коришћене су видео-пројекције на црној позадини, а у последњој сцени УВ светлост и боје. Посебан технички експеримент била је употреба уређаја који ствара звук при додиру плесача у последње две сцене, напомиње саговорник.

Живот у Лондону је, и поред пандемије, био изузетно продуктиван, те је Исаиловић имао прилике да упозна многе уметнике са различитих меридијана. Тако је међу плесачима у перформанс укључио Калину из Бугарске, Бразилку из Грчке Луис Скапин и Миросу Гонзалез из Мексика.

Са својим сарадницима је имао четири извођења у јулу, а позвани су да „Archaia Futurae” опет представе крајем августа на једном нешто другачијем догађају у Лондону.

– Извести овај перформанс у Србији би, наравно, било фантастично и надам се да ће се нека прилика указати ускоро – каже Исаиловић.

Слађана Милачић

EUR/RSD 117.5782
Најновије вести