До сада, Сапковски је о свом саркастичном јунаку златног срца објавио осам књига, а пољски студио ЦД Пројект Ред објавио је и трилогију видео игара инспирисаних Гералтовим авантурама, Вештац је ипак праву међународну популарност достигао захваљујући другој, а нарочито трећој видео игри која је тако урађена да је тешко не прихватити је као истинско уметничко дело.
Ипак, највећи скок у популарности Вешцу је донела нова ТВ адаптација која је од недавно и најгледанија Нетфликсова серија 2019. године (са првог места изгурала је трећу сезону “Чуднијих ствари”), а по Бизнис инасајдеру изгледа и најпопуларнија прошлогодишња серија уопште, пошто је престигла и Дизнијевог “Мандалоријана” смештеног у свет “Звезданих ратова”. Осим тога, не само да је видео игра “Witcher 3” после пет година од објављивања поново на врху најигранијих (што је апсолутно нечувено у свету видео игара где увек владају новотарије), него су и књиге Сапковског годинама после првог објављивања у врху листе бестселера Њујорк тајмса.
Занимљиво је да је серија сасвим солидно поделила критичаре и публику. Док је просечан гледалац на сајту Rotten Tomatoes (који има око 26 милиона посета месечно) оцењује са фантастичних 93 од 100, критичари серији дају много уздржанијих 63. Нетфликсовом “Вичеру” се може упутити више озбиљних замерки – од тога да је понекад сувише компликован за праћење онима који са фантазијским светом Сапковског нису упознати од раније, преко тога да поједине сцене и ликови изгледају јефтино или неубедљиво, до тога да су костимографи и људи задужени за дизајн фантастичних створења очигледно имали и лошије и боље дане.
Осим тога, серија је помало наративно неуједначена – структурирање епизода око различитих временских токова који се коначно спајају у финалу заиста стварају и те како ефектно завршетак, али у првих неколико делова таква врста приповедања је доста конфузна.
Тајна привлачности “Вичера” је у апсолутном фокусу на односе између ликова и на њихову просту људску интиму, као и у чињеници да је пуно простора остављено за откривање поетике свакодневице чудног и мрачног света којим се јунаци крећу. Серија своју магију проналази у камернијим сценама попут спорог и шаљивог разговора уз ватру у ком су се различити авантуристи окупили у варљивом лову на змаја, у ситним зађевицама између јунака, или у откривању сурове свакодневице школе за чаробнице која је далеко од питоресконг Хогвортса Роулиногове, или митског Роука Урсуле Легвин.
У серији је евидентна страст глумаца који готово сви успевају да остваре упечатљиве портрете бизарних (анти)хероја: од галерије упечатљивих споредних ликова (Краљица Каланте, Мишовор, Јарпен Зигрин, Ренфри, Тисаја де Вриес), до заиста харизматичне четворке протагониста Гералта (Хенри Кавил), Јенефер (Ања Шалотра), Сири (Фреја Ален) и Јаскиера (Џои Бејти).
Хенри Кавил - који је велики фан видео игара и књига - водио је дугу медијску кампању да би улогу добио, и мада су неки фанови испрва били скептични, жалећи се да је Кевил сувише леп за Гералта, судећи по коначним одушевљеним реакцијама испоставило се да је британски глумац ипак био прави избор. Кевилов Гералт одлично балансира између хладног стоицизма и рањиве емоционалности, у исто време дајући јасан омаж омиљеном Дагу Коклу који је овом лику позајмљивао глас у видео играма. Шалотрина Јенефер је убедљива као Гералтова супротност, и за разлику од његове уздржане природе она се појављује готово као мрачни вулкан и помало као ничеанска фигура. Дозу комичности али и људскости серији даје сјајни Џои Бејти као брбљиви али бескрајно лојални бард Јаскиер који се заклео да ће од омраженог вешца направити народног јунака.
Најзабавније је што је бард ово остварио у обе стварности – песма “баците новчић свом вешцу” коју пева у серији да би одобровољио људе у међувремену је постала вирална на интернету, са бројем прегледа који се мери у десетинама милиона прегледа.
Настасја Писарев
