Његова посебност и лепота распламсавала је машту старих народа који су му приписивали магијска и мистична својства и чак веровали да је у њему окамењи зрак сунца. Прелазили су огромне удаљености како би дошли до њега, а Стари Грци, чија је реч за ћилибар гласила „електрон“, приметили су електрична својства ћилибара и изучавали га. Међу њима се нарочито истицао чувени грчки филозоф Талес из Милета који је још у првој половини 6. века пре нове ере закључио да ћилибар може да привлачи лаке наелектрисане предмете.
Ћилибар је у ствари сасвим једноставан - представља фосилизовану смолу, сврстава се у полудраго камење иако није минерал, а у људској употреби још од давних праисторијских времена. Често су у њему „заробљени“ примерци биљака или животиња које му дају додатну посебност и истовремено сведоче о животу, чак и од пре неколико дестина милиона година. Најпознатији ћилибар је онај са Балтичког мора, који потиче од шума које су расле на обалама пре 40 милиона година, а може се наћи у Доминиканској Републици, на Сицилији, У Румунији, Бурми, Северној Америци и Мексику.
Према речима директорке Музеја Војводине у Новом Саду Тијане Станковић Пештерац ћилибар је у давна времена трговачким путевима (такозваним „путевима ћилибара“) преношен и допреман до бројних крајева данашње Европе. Најстарији археолошки артефакти начињени од ћилибара, који су пронађени на територији наше земљи, откривени су археолошким ископавањима такозваних кнежевских гробова из 6. и 5. века пре нове ере у Новом Пазару и селу Атеници код Чачка.
- Посетиоци Музеја Војводине поред бројних експоната на сталној поставци могу видети многобројне примерке накита израђеног од ћилибара, али они углавном потичу из античког времена и времена Велике сеобе народа, која му је следила – каже Тијана Станковић Пештерац додајући да су у питању махом перле различитог облика, које су биле својствене Сарматима и фибуле (брошеви за причвршћивање одеће) са уметцима од ћилибара.
Сармати су били полу номадски народ, сточари, иранског или јужно-руског порекла, појашјава Тијана Станковић Пештерац, чија је материјална култура у Војводини настала као мешавина домородачких келтско-дачких елемената, са утицајем римске и грчко-хеленистичке културе, те иранских елемената које су донели из своје постојбине. Иако су мигрирали на просторе Паноније, временом су се прилагодили условима живота плодне равнице и прихватили су седелачки начин живота.
- Везе између Римљана и Сармата такође су биле сложене: од сукоба и савезништва до веома тесне трговине, која је подразумевала размену различитих производа, што се може пратити кроз археолошке налазе из истражених сарматских некропола – објашњава Тијана Станковић Пештерац. - Сармати су усвајали римске новине у производњи различитих производа, а сами су били познати по производњи специфичног типа сиве, углачане керамике и стаклених перли, које су сарматске жене волеле да носе. Осим стакла у античко време врло вешто су трговали и обрађивали ћилибар, који је пронађен углавном на налазиштима у Мошорину и Ботошу.
На сарматским некропола и насељима археолози су открили велики број раскошног накита, који изгледа као да је направљен у модерно доба. Осим декорације, накит је одавао и одређивао друштвени сталеж, а неки комади су ношени као амајлије, па не чуди да је управо магични ћилибар често комбинован с другим врстама перли.
Људи су одувек приписивали лековита и магијска својства ћилибару. Верује се да активна супстанца, такозвана сукцинилна киселина, има благотворно дејство на организам. Иако је раније ћилибар био готово неизоставан модни детаљ последњих деценија се ретко виђа на модним пистама. Међутим, од недавно се ћилибарске огрлице користе против болова изазваних растом зуба код беба. Сматра се да делују тако што телесна температуре загрева ћилибар, те киселина продире у организам, делујући противупално и умирујуће.
Силвиа Ковач
