Селман Тртовац: Ко неће да мисли, лети напоље!

У четвртак, 26. августа у 19 часова у Галерији Гете института, биће свечано отворена изложба “Ко неће да мисли, лети напоље! - Јозеф Бојс и Мангелос – 100 година и уметност данас”  поводом стогодишњице рођења Јозефа Бојса, једног од најзначајнијих уметника светске уметничке сцене после Другог светског рата, и Димитрија Башичевића Мангелоса, једног од најзначајнијих уметника региона и родоначелника концептуалне уметничке праксе код нас.
д
Фото: Приватна архива

На отварању ће се публици обратити Франк Бауман, директор Гете-Института у Београду и др Ивана Башичевић Антић, једна од двоје кустоса изложбе. О изложби разговарамо са другим кустосом, Селманом Тртовцем.

Шта представља слоган “Ко не жели да мисли, лети напоље” и зашто сте управо овај слоган одабрали за назив изложбе?

– “Ко не жели да мисли, лети напоље” је реченица коју је је Јозеф Бојс изговорио на светској изложби Документа 1977. године, након једног исцпрљујућег радног дана, људима у свом тиму, желећи да их, пре свега подстакне на заједничко мишљење. Након тога је ту реченицу исписао на једној поштанској дописници и умножио је као графику у много примерака.

Та мисао у великој мери одражава његову упорност и усредсређеност на уметничко мишљење. Таква посвећеност мишљењу нам је и данас свима потребна, зато смо изабрали баш ту реченицу из његовог великог опуса.

Шта можемо видети у колекцији Карла Хајнца Руменог која ће бити изложена у Београду – говорећи о ширем тематском оквиру тих радова и фазама у Бојсовом раду које ти артикли репрезентују?

– У Београду ћемо видети 74 пажљиво одабрана рада. То је само један мањи део колекције Карла Хајнца Руменог. У питању су мултипли-објекти,  фотографије, графике и сигрнирани плакати. Ти радови указују на његове кључне уметничке ставове, као што су: Сваки човек је уметник, Револуција то смо ми, Директна демократија, Прошрирени појам уметности, Социјална пластика и социјална скулптура, Одбрана природе итд.

Која су његова лична искуства са Бојсом и како сте ви ступили у контакт и дијалог са Руменим, који ће резултовати изложбом у Београду?

– Карл Хајнц Румени је по сопственом исказу упознао Бојса још давне 1972. године у Каселу. Он је живео и студирао на Академији уметности у Диселдорфу, где га је често сретао и са њим комуницирао. Његов лични однос са Бојсом, и његово схватање Бојсовог рада је, по његовом исказу, кључно за његову одлуку да се бави сакупљањем Бојсових радова. Касније је К.Х. Румени одлучио да се посвети галеријском раду, а не сопстевеној уметничкој продукцији.

Карл Хајнц Румени је мој пријатељ из студентских дана, када сам и сам студирао на тој Академији уметности у Диселдорфу. Боравио сам тамо 8 година и знао сам да се К.Х. Румени темељно посветио сакупљању Бојсових дела. На моје питање да ли би он желео да нам стави на располагање нешто из своје збирке за изложбу у Београду, он је то радо прихватио.

Познат је Бојсов долазак у Београд на Априлске сусрете, а годинама касније је била жива размена између две уметничке средине, југословенске и немачке. Од средине седамдесетих до данашњег доба, које су то биле најзначајније тековине те сарадње?

– Јесте, први догађај који је трасирао будућу сарадњу је сусрет између Биљане Томић и Бојсовог галеристе у Италији Луција Амелија током БИТЕФ-а 1972. То је прва повезница. Потом су, тада наши млади уметници, укључујући Марину Абрамовић, Зорана Поповића, Рашу Тодосијевића, Гергељ Уркома и др. боравили у Единбургу као Југословенски уметници на уметницком фестивалу у Единбургу, август - септембар 1973. Следеће године, 1974, Бојс долази у Београд. Тај однос, пре свега београдске сцене, али и југословенске се наставио, честим изложбама у Београду и Диселдорфу. Чувена је прича како је наш уметник Милорад Вујашанин Цујо продао његову “Црну књигу” Јозефу Бојсу током изложбе наших уметника у Диселдорфу 1981. Десетине наших уметника се образовало на Академији у Диселдорфу, из свих република бивше Југославије, током 80тих, 90тих па све до данас. Ова изложба је само једно подсећање на један важан уметничко-историјски процес и питање шта идеје и ставови из тог врема данас значе.

Однос уметничког легата Бојса и Мангелоса са савременом уметничком сценом ће бити тематизован кроз радове неколицине савремених уметника. Да ли сте имали прилику да већ видите те радове, односно да разговарате са уметницима о њима? Шта би, по вашем мишљењу, било најважније што су Бојс и Мангелос оставили у наслеђе овим конкретним уметницима, а шта у ширем смислу, савременој уметничкој сцени у Србији?

– Имао сам прилику да разговарам са свим уметницима и да се упознам са њиховим намерама око рада за ову изложбу.  Мислим да је најважније што су Бојс и Мангелос оставили у наслеђе је свест да уметник није пуки декоратер нечијих зидова, него далеко много више од тога. Уметник је посвећени мислилац, светионик свести у друштву, онај који поставља питања, провоцира, помаже људима да достигну неки виши степен свести и на тај начин утичу да друштво у коме живе постане боље и хуманије. То се односи на ове конкретне уметнике, а шире гледано, када се неко суочава са уметношћу и са мишљењем уопште тешко може да занемари те тековине, ако жели да нешто субстанцијално допринесе уметничком и културном окружењу у коме живи и ради.

Колико су данас (како на глобалној, тако и домаћој сцени) распрострањене и прихваћене идеје да је “сваки човек уметник”, односно идеје директне демократије, које је Бојс заговарао?

– Око његове реченице “сваки човек је уметник” је постојало пуно забуне, тада, а и сада. Осим што је рекао да је сваки човек уметник, он је додао, али није сваки сликар, или није сваки месар. Та реченица је позив, можда констатација, да је сваком човеку дата могућност да буде креативан, те да ту своју могућност може да искористи у било ком послу и на тај начин га учини нарочитим. Кроз креативно биће и вишу свест је и директна демократија могућа, па човеку није потребна бирократија која ће управљати његовим животом. Није ми потребна влада, нити парламент. Око сваког питања је потребан референдум. То је најрадикалнији уметнички и политички став који сам ја до сада упознао.

Да је Бојс данас жив, по Вашем мишљењу, које су то значајне друштвене теме које би данас покретао и за које би се горљиво залагао својим акцијама и говорима?

– Мислим да се друштвене и политичке околности у коме су Бојс и Мангелос живели веома разликују од ових данашњих. Проблеми су исти, само су компликованији. Питање демократије, питање слободе, питање мишљења и свести, а из тога и образовања, питање екологије, питање улоге и положаја уметности и њених институтуција… Сва та питања су и данас актуелна. Мислим да би то биле теме и за Бојса данас, као што је то тема за многе активне уметнике данашњице.     

Н. Марковић

EUR/RSD 117.5777
Најновије вести