У првом реду, са десне стране, иза подигнуте леве руке граничарског поручника Петра Биге, указао се профил (за сад) непознатог учесника сабора. И мантија свештеника у његовој непосредној близини, испоставило се, била је пресликана, а готово на сваком лику интервенисано је додатним појачавањем контура, типичним за поступке старих рестауратора. После брижљивог чишћења, одједном је засијала вешто исликана дршка кубуре, па се појавио украс на дечачком капуту, сад је ту и нека посве друкчија црвена на српској тробојци...
Слика Српска народна скупштина, 1. маја 1848. године, сведочанство о великом сабору у Сремским Карловцима у тренутку проглашења Српске Војводине, представља јединствен пример историјског сликарства. Осим неоспорне важности за српску културу и значај документовања политичког догађаја којем је, у мноштву протагониста, присуствовао и сам сликар, ово дело прати и веома интригантна прошлост, која пре приличи каквом трилеру. При чему, с новим сазнањима, заплет постаје још замршенији...
– Симић је Мајску скупштину насликао на наговор владике Никанора Грујића, и то у манастиру Кувеждину, где је пребегао из бомбардованог Новог Сада. Међутим, то његово дело није било познато јавности све до друге половине XX века. Јер, 1863. године новосадски живописац је, желећи да учествује у обнови идеје српске самосталности, лично однео слику у Беч и предао је чувеном тамошњем литографу Јозефу Антону Бауеру ради литографисања. Штампана је тада и објава о том чину а потом је слика највероватније остала у Бечу као залог због Симићеве немогућности да исплати трошкове за тај посао. И од тад јој се губи сваки траг – открива нам виши конзерватор Данило Вуксановић, помоћник управника ГМС.
Бауер јесте по Симићевом делу урадио чувену литографију, али уз одређе измене. Централни ликови, попут патријарха Рајачића, и даље су доминантни, али су неке личности и придодате, иако уопште нису присутвовале сабору у Сремским Карловцима, као што су Јован Јовановић Змај или Бранко Радичевић. С друге стране, жене су „нестале”, а иста судбина је задесила и децу, иако их има на Симићевој слици. Тек, ова ће литографија дуго бити једини сведок мајске Српске народне скупштине.
– Шездесетих година XX века, историчар уметности Павле Васић први пут после много година помиње Симићеву слику у тексту објављеном у листу „Политика”, наводећи да је за њу чуо од Стојана Вујичића, познатог српског књижевника који је живео и радио у Мађарској. Од тада се о њој све више говори и пише. На крају се и самом делу ушло у траг, односно утврђено је да се налази у Бауеровој заоставштини, која је између два рата завршила у мађарској престоници и где се водила као - његов рад. Коначно, у склопу уговора о међумузејској размени између Мађарске националне галерије у Будимпешти и Галерије Матице српске, Мајска скупштина стиже 1976. у Нови Сад, постаје власништво ГМС и од тада се налази у сталној поставци сликарства XX века – наводи Вуксановић.
Оно што је мучило Дарка Деспотовића, било је везано за неиспитане раније конзерваторске интервенције на Мајској скупштини, све у циљу што бољег њеног конзерваторско-рестаураторског третмана, којем се приступило у склопу припрема за реализацију нових сталних поставки ГМС. Јер, није познато ко је извршио претходне захвате на Симићевом раду, изузев што је остало забележено у документацији Галерије да су, по доласку слике у Нови Сад, санирана нека оштећења на њеној десној половини и она је лакирана. Нажалост, Мајска скупштина није фотографисана одмах када је стигла у ГМС, те се само може претпоставити о каквим је оштећењима реч, вероватно механичким огреботинама на платну које и сад могу да се уоче у делу слике код балдахина.
– Након помног испитивања, пре свега након инфра ред снимања, било је јасно да је и пре тога неко озбиљно на слици интервенисао Зашто, када и ко, у овом тренутку је тешко утврдити. Можда је, на пример, био план да се слика прода, па је Симићеве боје ваљало освежити. Јер то „улепшавање” је крајем XIX и почетком XX века била уобичајена пракса. Но, у овом случају је извесно само да „рестауратор” није био нарочито вешт, јер се може видети да су потези његове четкице прилично нехајни. Осим тога, очигледно му је било лакше да неке делове слике, где су му се детаљи чинили сувише мунициозним, једноставно прекрије тамном бојом, пре него да се помучи око њиховог дотеривања – појашњава Дарко Деспотовић.
Тако су се конзерватору ГМС, током уклањања пожутелог лака, и указале циглице на стропу изнад патријархове главе, оригиналне нијансе црвених фесова, набори на хаљинама који су накнадним интервенцијама „испеглани”.... И указао се лик који је под тамним наслагама био скривен можда и дуже од века. При томе је посебна занимљиво што је тек с тим открићем постало јасно да управо овом лицу припада и шињел који „стоји” крај поручника Биге, јер се раније претпостављало да га носи човек с фесом на глави, иако таква композиција није природна. Управо та чињеница отвара ново питање - да ли је постојао још неки разлог због којег је дати лик пресликан, а не само „естетски”? Политички или чак лични? Тек, нису само преслици бацили ново светло на Мајску скупштину...
– Када сам уклонио туткалну траку која је штитила десну стране Симићеве слике, постало је више него очито да је платно - исечено. Тешко је рећи колико, али сантиметар-два сигурно. Даљом анализом се испоставило да је доњи део платна такође мало одсечен, јер тешко да би врстан сликар, какав је био Павле Симић, одсекао пола ципеле Јована Хаyића, не остављајући га да стоји на земљи. Ипак, све су прилике да је највише страдала лева страна платна. Нелогично срезане фигуре и несклад у односу на централну личност патријарха Рајачића, који у руци уздиже Привилегије, једноставно наводи на закључак да је из неког разлога слика у том делу значајно изменила првобитну величину, можда и свих десетак центиметара – каже Деспотовић.
Разлог због чега је слика сечена тешко је докучити из ове перспективе. Да ли је кривац лично Павле Симић, који је можда сам слику скратио како би је лакше уролао због пута у Беч за потребе литографисања? Или су оштећења настала у самом транспорту? Или касније, будући да је оригинално платно у неком тренутку подлепљено и тек такво, дакле у новим димензијама, развучено на нови рам...
– Наставак ове занимљиве конзерваторске приче тек следи, у процесу даљих истраживања, како у Галерији Матице српске, тако и у сарадњи са колегама са Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду и Института за нуклеарне науке „Винча”, а која ће, засигурно донети нова открића – истиче Вуксановић. – У сваком случају, сада је велика одговорност на рестаураторима и историчарки уметности ГМС др Снежани Мишић, јер их већ овај низ до сада уочених измена - а вероватно ће их бити још - ставља пред велику дилему: докле ићи са скидањем накнадних преслика а да се притом превише не измени упечатљива слика националног заноса, коју је осликао живописац новосадски Павле Симић.
М. Стајић
