Смрт једног сликара и „нова” Вермерова слика

Агилна „Чаробна књига“ у оквиру своје нове едиције „Ризница Бонели омнибус“ објављује комплетиране „мини стрип серијале“ италијанског стрип гиганта „Sergio Bonelli Editore“-а што је за ово тржиште релативно нови профил издања.
д
Фото: Промо

Истини за вољу, тврдо укоричена издања Бонелијевих серијала већ су присутна на нашој сцени (Текс Вилер, Загор, Дилан Дог...) али се ова едиција разликује по томе што сабира тзв. мини серијале. Наиме, шефови компаније Бонели схватили су, по угледу на америчке стрип корпорације, како је нужно да шире понуду, односно да не могу да је базирају само на бескрајним, вишедеценијским серијалима јер се укус публике променио. Резултат ове одлуке је низ серијала различитих тематика који су у самом старту ограничени не само класичним Бонелијевим форматом свеске са стотињак црно-белих страница која излази у месечном ритму, него и предвиђеним-планираним роком трајања (читај: бројем свезака које ће се појавити). Упркос резервама, па и отпорима чини се да је то био добар потез који је Бонелију донео нове читаоце и отворио многе, другачије стваралачке просторе. Након више од две деценије оваквог рада, међу бројним јунацима заокружених серија запажена је појава јунака Јана Дикса, истражитеља уметнина, кога је створио цртач (радио на „Кену Паркеру“, „Дилан Догу“, „Тексу Вилеру“, „Марти Мистерији“...) и сценариста Карло Амброзини (1954), познат и као аутор серијала „Наполеоне“ који је излазио од 1997. до 2006. у 54 свеске. „Јан Дикс“ се појавио маја 2008. и до свог закључења, јула 2010. „сакупио“, излазећи сваког другог месеца, 14 авантура.

Фото: Промо

Дикс је још један у низу истражитеља, овог пута уметнина, чврст мушкарац средњих година, неформалног става и понашања, образован али јак на песницама и - наоружан, који је номинално ангажован као консултант у Рајксмусеуму у Амстердаму; он је експерт за старине и конзервацију, ликовни критичар и теренски момак који одрађује сваковрсне „акционе“ послове.  Диксов послодавац је директорка музеја Аника са којој је он у турбулентној вези која се често прекида пошто Аника самостална жена тражи пажњу и жели да је у центру Диксовог живота а он је, опет, љубитељ пића и жена (којима не може да одоли па им лако пада у наручје). Због овако промењиве интимне ситуације посао често трпи а љубавници су нервозни и свађалачки настројени што је додатни, добродошли извор тензија. Дикс има асистента, момка Герита који је углавном корисна логистичка подршка. Четврти стални члан неформалне екипе је пензионисани судија Хилман који по потреби прибавља информације и умирује љубавнике, а његова „мана“ што окупља старе, луцкасте преступнике. Дикс „оперише“ широм Европе (што је свакако егзотично у односу на истражитеље смештене у већ „етаблирана“ места за криминал и мистерије каква су Енглеска и Америка) и сусреће сликаре, фалсификаторе, колекционаре и препродавце као редовне „становнике“ светова ликовне уметности; поред њих „залутају“ и другачији живописни типови. Мада заплети најчешће започињу као криминалистички врло лако се у све, као додатна ексклузива, мешају елементи фантастике и хорора. Свака епизода је самостална осим лабаве везе која се огледа у стању љубави Анике и Дикса.

Фото: Промо

Први том сабраних Диксових авантура садржи четири епизоде (на чак 518 страна). Прва „Смрт једног сликара“, коју је нацртао сам Амброзини, прати откривање порекла „нове“ Вермерове слике која јесте, али и није фалсификат. „Јагуарова соба“ је на трагу „магијског реализма“ и спаја тајанствену Јужну Америку и бескрупулозни, било какве духовности лишен (европски) капитализам. Хорористички интонирана „Наша Госпа од Пчела“ меша полицијску истрагу, суманутог убицу, полуделог сликара и брзу, жестоку акцију. „Тријумф смрти“ преплиће временске линије, фаталну судбину недовољно познатог сликара Базилијуса из XVII века и антиквара, професора Евердингена портрет чијег претка Базилијус није довршио због стицаја, најблаже речено, натприродних околности.

Специфичност серијала јесу и промене цртача - сваку епизоду црта други аутор - сасвим различитих стилова и техника. Амброзинијеву недовољну укроћене линију у другој епизоди „наслеђује“ Ђулио Камањи коме је полазиште оштри кјароскуро; Паоло Баћилијери се чврсто држи карикатуралности док манир Габријеле Орниготија подсећа на Амброзинија али са више тамних површина. У сваком случају знатижељни читалац ће у свакој свесци добити старог јунака у новом (об)лику што је свакако искорак из уобичајеног манира за стрип серијале.

Илија Бакић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести