„Блубери“ или „Поручник Блубери“ сматра се „ултимативним“ (читај: савршеним) вестерном који од своје појаве, 1963. на страницама магазина „Пилот“, није превазиђен; мада се, од тада до данас, појавило неколико конкурената који би могли угрозити ову незваничну титулу, „Блубери“ је неспорно био и јесте еталон по коме се размеравају домети у стриповском вестерн жанру. Први том сабраних Блуберијевих авантура, штампаних у пуном колору и са тврдим корицама, чине три епизоде, „Форт Навајо“, „Грмљавина на западу“ и „Усамљени орао“. Ипак, реч је о једној великој причи која се „распрострла“ на чак пет албума и сведочи о Шарлијеовој склоности према обимним (често у три и више епизода) и сложеним авантурама са много ликова и бројним подзаплетима из којих Блубери, упркос надмоћним непријатељима, проналази праведни излаз. Ова епска ширина постаје јаснија када се зна да је Шарлије о вестерну учио понајвише из филмова великог Yона Форда. Прва прича о Блуберију започиње препознатљиво: у малом градићу на граници Аризоне и Новог Мексика упарађени поручник силази из дилижансе и улази у салун како би се освежио док се уморни коњи замењују одморним. Унутра траје партија покера између младог странца и неколико локалних момака. Странац више пута побеђује што изазива сумњу да вара. Како би спречио невоље поручник неуспешно покушава да смири страсти све док странац прецизним пуцњима не реши проблем и отера насртљивце. Надаље се испоставља да поручник, који је син генерала Шермана, одлази на дужност у Форт Навахо; с друге стране, на згражање младог официра, коцкар, који лаконски признаје да вара и да је игру почео лажним доларом, открива да и он иде на исто место јер је такође пуковник имена Мајкл Блубери! У наставку приче дилижанса стиже до спаљеног ранча где, од домаћина на самрти, сазнаје да су Индијанци отели његовог малог сина. На помолу је рат са Апачима који командант тврђави жели да избегне али мајор Бласком све чини да се то деси па зато на превару заробљава поглавице-преговараче. Једини начин да се сукоб заустави је да Блубери самоиницијативно пронађе отетог дечака и тако докаже да Апачи нису напали досељенике.
Време догађања је после Грађанског рата у коме је Блубери, захваљујући својој неустрашивости (два пута рањаван, шест пута похваљиван), од трубача напредовао до официра. Његова карактеристика нимало није сјајна – пије, коцка се, вара, непослушан, кавгаyија – али он је домишљат, упоран, правдољубив (што значи да поштује Индијанце и помаже им), брз на револверу. Блубери је цртан према лику популарног глумца Жан Пол Белмонда па, дакле, није холивудски „бејби фејс“ херој - зато га Индијанци зову Сломљени нос. Шарлије се трудио да у причама створи избалансирану слику у којој добри нису увек добри, лоши нису само лоши, нити су ове улоге унапред резервисане за познате стране. Његов Дивљи запад је и дивљи и суров, пун поштених и радиних али и превараната, лопова и убица...
Управо је неушминкана слика тог доба залог живости и уверљивости овог серијала старог скоро 60 година. Наравно, у почетним епизодама Шарлије није успео да се отргне од знаних вестерн шаблона али је свакако поставио уверљиву позорницу на којој ће се одвијати следеће приче од којих су многе права ремек-дела жанра. Слична је ситуација и са Жироовим цртежом који је испрва „неисписан“ и под великим утицајем његовог учитеља Жижеа који је урадио и омот за први албум (а према причама, које су пар пута оспораване, исправљао Жироов цртеж па, чак, исцртао и пар слика). Ликови јунака нису били Жироова јача страна; посебно је Блубери причињавао Жироу доста проблема па он на неким квадратима не личи на самог себе. Кадрирање и монтажа табли су конвенционални, крути и нединамични. Ипак, Жироов цртеж из табле у таблу видно напредује и потврђује његов енормни талента који ће се, за само пар година, открити у свој својој величанствености која ће га учинити једним од најбољих стрип цртача свих времена.
Илија Бакић
