Кроз мноштво артефаката поставка приказује историју негдар највећег православног храма северно од Саве и Дунава, од његове градње у Табану, делу Будима знаном и као Рацварош (Српска варош), која је завршена 1775. постављањем богато украшене барокне капе на врх црквеног торња, па до страдања у бомбардовању крајем Другог светског рата, након којег је 1949. срушен до темеља. Најрепрезентативнији део изложбе свакако је обновљени иконостас Саборне цркве, за који је иконе, њих осамдесет и три, израдио новосадски сликар Арсеније Теодоровић, најпознатији српски уметник с почетка 19. века.
– Изложба која је пред нама је догађај који ће, сигурна сам, оставити трајан печат у повесницама свих оних који су учествовали у његовој организацији. И ту не мислим само на саму поставку него и на грандиозан подухват да се иконе Саборне цркве у Табану рестаурирају и конзервирају. Тако је сведочанство једног времена и велико дело Арсенија Теодоровића, као трајан белег и раскошно сведочанство, сачувано и за нашу, и за будуће генерације – поручила је на отварању изложбе покрајинска секретарка за културу, информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић.
Подсетимо, након пет година рада на испитивању, проучавању, конзервацији и рестаурацији у Галерији Матице српске и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, Теодоровићев иконостас је лане први пут после 1949. године представљене као целина на великој изложби у ГМС. Кроз поставку „Саборна црква у Табану” ово ремек дело српске уметности поново је у граду у коме је и завршено 1820, заокружујући на тај начин и слику о негдашњем храму који је иконостас красио, али и о њеном урбанистичком окружењу – Српској вароши.
– Наше су струке: конзерваторско-рестаураторска и музејска овом изложбом показале да су музеји места која памте, чувају и оживљавају, односно да артефакти из различитих музејских установа могу да реконструишу прошлост и представе је у актуелном тренутку – рекла је управница ГМС др Тијана Палковљевић Бугарски, истичући да је изложба „Српска Саборна црква у Табану” леп пример сарадње више музејских, научних и државних установа, као и доказ важности и успешности међународних пројеката чији је циљ не само боље познавање културних прилика двају народа у историји, него и њихово међусобно упознавање и повезивање у садашњости.
Акцентујјући поднаслов изложбе „Трагом нестале Српске вароши у Будиму“, Драгана Милошевића је оценила да је он „у исто време и болан и – колико год је то могуће - утешан”. „Болан, јер нам говори о неумитној пролазности свега што се некада чинило тако чврсто, тако поуздано и тако вечно. Утешан, јер нас храбри сазнањем да онога што је некада било, ипак, има све док оно постоји у нашим сећањима. И, док га ми сасвим не препустимо забораву и на њега подсећамо и оне који ће доћи после нас. Ова изложба је, уз све остало, управо такво подсећање”, нацела је покрајинска секретарка за културу, информисање и односе с верским заједницама, додавши да је овај велики културни догађај организован и у контексту изузетно добрих односа Мађарске и Србије, који, по општој оцени, никада у историји нису били бољи. „Управо тај контекст и јесте оно што нас – и када је реч о вековима који су за нама, али и о времену које данас живимо И времену које тек долази - упућује пре свега на трагање за лепотом међусобног прожимања, дакле оним што нас је чинило, и што ће нас и у будуће чинити, још ближим и још бољим”.
Изложба, коју је Историјски музеј Будимпеште поставио у сарадњи са ГМС и Музејем Епархије будимске из Сентандреје, приказује кроз изложене фотографије, уметничке слике, цртеже, урбанистичке планове, архивску грађа, односно докуменате, књиге, писама... историју саборног храма и његовог окружења, као и улогу овог црквеног здања у животу српске заједнице у Табану, који су Срби почели да насељавају још у доба краљева Жигмунда (1368-1437) и Матије Корвина (1458-1490), а поготово после Велике сеобе (1690). Вернисаж је подељен у неколико целина, па тако, рецимо, портретише знамените Србе у Угарској, говори о последицама пожара који је 1810. захватио Српску варош и тешко оштетио саму цркву, води кроз активности Српске православне црквене општине у Табану, али и открива раскошне литургијске предмете, попут путира од позлаћеног сребра.
– За нас Србе у Мађарској ова изложба је несумњиво од историјског значаја по томе што до сада никада у једном водећем мађарском музеју још није остварена поставка посвећена српској тематици уз пуно ангажовање целог професионалног музеолошког апарата, а у тесној сарадњи са партнерима из Србије и српске заједнице у Мађарској – поручио је Пера Ластић, директор Српског институте у Будимпешти, истичући при томе и чињеницу да је у свим штампаним материјалима везаним за изложбу равноправно присутан српски језик, као битан чинилац и репрезент српског идентитета. – Значај изложбе је за нас и у томе што она на један леп начин чини нашу прошлост и уметност опипљивијом и тако учвршује кохезију, самосвест и углед наше заједнице. И мада је ово већ трећа генерација Срба у Будимпешти, која није видела негдашњи велелепни храм, он се већ узнео и живи у нашим душама – од данас још чвршће и живље!
М. Стајић
