„Кад су сви хтели да буду озбиљни писци, Душан Радовић је почео да пише за децу и за народ. Душан Радовић се није родио у Београду, али је постао симбол Београда и београдског духа. Душан Радовић је на раменима носио старомодни модел главе, а у глави последњи модел мозга. Намргођени Душан Радовић није личио на дете, а имао је душу детета. Душан Радовић је примењени песник који је себе упоређивао са шнајдерком која шије по кућама, а био је парадигма модерног писца и мислиоца. Душан Радовић се најсрећније послужио модерним медијима у време када су их такозвани озбиљни писци игнорисали, а непосменост и просташтво се докопало тог новог и најмоћнијег оружја. Да је Душан Радовић дочекао време интернета, био би један од најпознатијих инфлуенсера на свету”, рекао је Бећковић.
Милош Радовић: Наврх језика
Говорећи у уводном делу скупа, Душанов син Милош Радовић подсетио је на песникове речи да „детету отац треба да да презиме, а мајка име, да дете понесе у презимену све оне сјајне породичне црте, а да му име послужи само као знак да је и он један од славних презимењаша”. „Овде сам дошао да вас поздравим под пуним именом и презименом, Матицу српску и све учеснике овог угледног скупа, и да вам захвалим што ћете мог оца по ко зна који пут поменути и на њега подсетити оне који су га можда заборавили или оне којима је можда на врху језика, само им треба прво слово да би се сетили његовог пуног имена и презимена, ако таквих има”, рекао је Милош Радовић.
Председник Матице српске проф. др Драган Станић истакао је да управо у Бећковићевој тези да се у „намргођеном Радовићу била душа детета” налазе саме основе песникове поетике. „У тој снази којом се превладава ова противречност, можемо чак препознати онај начин мишљења који је Хорације изложио – да поезија или забавља или подучава. Трагом аутопоетичких исказа Душана Радовића, он сам истиче да су дечје књиге као најдивније играчке, неодољиво лепе и примамљиве, ведре и лековите, једноставне и паметне - не постоји. А онда разлаже да је за добру песму важна једноставност која ће имати изразиту мисаону, чак поучну димензију. Када се питам која је то врста једноставности на којој он базира своју поетику, рекао бих да је то и Хорације, и хаику, и Црњански, који је први наследовао ову димензију у српском песништву... Другим речима, ова једноставност Душка Радовића је врло сложена и компикована, као што су и други најбољи наши лиричари имали ту вештину да пронађу једноставну лирску ситуацију и на њој надограћују нешто знатно компликованије”, рекао је проф. Станић.
Иначе, кроз неколико сесија учесницима научног скупа осветлили су разнородну књижевни - али и не само књижевни лик Душка Радовића, указујући, између осталог, и на то зашто је он важан песник, на карактеристике његовог афористичког стила, као и на феномен чувене емисије „Београде, добро јутро”. У фокусу су била и радовићева књижевно-критичарска и есејистичка запажања, његови приповедни поступци, однос према филму, а посебно поглавље било је посвећено (не)познатом Радовићу, у породичном кругу, али и за писаћим столом, као „човека редакције“, како је за себе говорио, човека који је био „лаф у свим околностима”.
М. Стајић
