Сада је дошла као уметничка директорка шестог Калеидоскопа културе, који ће ове године бити од 7. септембра до 15. октобра, где је задужена за уметнички концепт "Нераскидиве везе". Инспирацију која потиче из серије медитативне поезије енглеског песника Yона Дона о човеку који без односа и конекција са другим човеком и са заједницом једноставно не може постојати, Моника је посебно актуелизовала у садашњем тренутку када, како каже, због ових или оних разлога човек све више упада у стање апсолутне отуђености упркос снажној потреби и пориву да сви припадамо некоме или нечему.
- Стога, када сам постављала тему, циљ ми је био проговорити о људској природи и стању које се често креће од отуђености ка заједништву, од губитка себе до повратка себи. Блискост и осећај познатог су константе и катализатори који нам помажу у тим јаким, снажним и често застрашујућим транзицијама. Посебно онда када говоримо о култури и уметности као оном аспекту човечанства који је био, јесте и биће наш најмањи заједнички именитељ, настао од човека, за човека, друштво, за цивилизацију. У том контексту, слоган "Нераскидиве везе" се, пре свега, односи на ту спону и конекцију међу људима, спону људи са културним пејзажем из којег потичу, пејзажем путем којег се гради лични, а затим и колективни идентитет, однос људи према животу, устројењима, нацији, вери, политици, па и самој уметности... - каже Моника и додаје да су "Нераскидиве везе" суштински легат у контексту вечног дијалога у уметности који траје вековима. - Мислим наравно на цитатност и интертекстуалност, али и на развојни пут уметности која је неретко, реферишући се на оно што је било актуелно, пружањем отпора постојећем и кршењем правила долазила до потпуно нових и свежих идеја које су засноване на старим. Романтизам је то радио. Ренесанса такође. Да не кажем фовизам, кубизам, дада и слично. Гоја, Брунелески, Матис, Маљевић, Дишан, Брук, Кјубрик, Мис, Буњуел, Пина, Лусинда, Апија, Еко, Yојс, Вилсон, Глас... све су то уметници који су својим радикалним поступцима правили отклон од "канона" и гурали уметност напред. Али гурали су је на основу нечега што је већ постојало. За мене је управо то нераскидива веза - истиче Моника Билбија Поњавић.
Небитно је шта и колико о уметности знате, битно је да осетите
Идеалан баланс између одржавања уметничке вредности, која неће бити усмерена на одређену циљну групу, али неће ни пасти под пуку забаву, Моника види у разноврсности садржаја, водећи се различитим параметрима и потребама различитог профила публике.
- Јако је важно не подилазити публици, никада, као што је важно не потценити публику - каже Моника, која уметност дефинише као причање прича, кроз различите медијуме. - Приче које би требало нешто ново да нам кажу, да нас наведу да мислимо и што је најважније, да нешто осетимо. А осетићемо и повезаћемо се најчешће онда када слушамо универзалне приче које су у исти мах и врло личне. Таква уметност не тражи предзнање нити познавање историје или теорије уметности, што често зна бити камен спотицања, јер публика понекад мисли да нема довољно знања да би нешто разумела. По мени је такав приступ погрешан, зато што уметност, свака добра уметност би требало да тражи само да будете човек. И да будете ту, присутни у датом тренутку, да се препустите причи. Небитно је да ли сте дете, тинејyер, одрасла особа, пензионер, колико разреда школе или диплома имате, чиме се бавите у животу. Самим тим је небитно шта и колико о уметности знате. Наравно да понекад предзнање може помоћи, али оно није нужно, односно не би требало да буде, јер, понављам, најважније је да ви, такви какви ви јесте, са неке представе, филма, концерта, изложбе или након читања неке књиге изађете духовно и емотивно промењени, бољи. Да вас је нешто дирнуло и навело да мислите о себи, о животу, о другима и вашем личном односу према свету који вас окружује... Да би се то постигло, неопходно је потпуно одбацивање политике незамерања, што је, чини ми се, пресудно за одржавање нивоа квалитета - сматра Моника.
Моника Билбија Поњевић излагала је на Прашком квадријеналу сценског дизајна, сценографије и простора, Међународној изложби сценског дизајна Кардиф, Миксеру, Сарајевској Зими, Бијеналу сценског дизајна, Музеју примењене уметности у Београду, КЦ Бански двор, Стеријином позорју, Битефу, Културној станици Свилара, КЦ Београд, Алтернативи Гдањск… Сценографије је постављала на сценама у Бањалуци, Сарајеву, Приједору, Амстердаму, Гдањску, Питсбургу… Била је део уметничких тимова Фластера - фестивала уличне уметности и Краткофила - међународног фестивала кратког филма. Ауторка преко 300 филмских и ТВ критика.
Архитектуру је завршила на Универзитету у Бањалуци, театрологију на Универзитету у Амстердаму, теорију драмских и аудио-визуелних умјетности на Универзитету уметности у Београду, а докторат из сценског дизајна на Универзитету у Новом Саду.
Калеидоскоп ажуриран кроз суштинске промене
По чему се Калеидоскоп културе истиче ове године, у односу на претходне, Моника одговара да је исти, али ажуриран. Шаљиво објашњавајући, као Бред Пит чије смо фотографије са Вимблдона гледали у јулу. Концепт заснован на пет недеља и пет врста уметности остаје, ипак десиле су се и суштинске промене.
- Од ове године, план је да се Калеидоскоп дешава искључиво у простору Дистрикта и Културних станица. Са изузетком Корзоа, који остаје на старом месту, на Булевару Михајла Пупина. План је да се уторком и петком програм одвија у просторима културних станица, а петком и суботом у простору Дистрикта. То не значи да ће се програм дешавати само тај дан или само те седмице, него да ће тећи и преклапати се - каже Моника.
Од првог који је реализован 2018. године, Калеидоскоп културе готово сваке године доживљавао је трансформације и новине, остајући веран оном главном темељу на ком је настао, а то је култура заједништва.
- Постоји та једна изрека коју јако волим и која каже - "Ако не постанемо бољи, постаћемо гори". Промена је у природи ствари. Њен недељиви дио. Односно, оних ствари и оних људи који желе и имају потребу да расту и имају храброст то и да ураде, што уопште није лако колико се можда на први поглед чини. Подвиг је то - наглашава Билбија Поњавић.
Јединственост Калеидоскопа коју она посебно истиче је што, за почетак, архитектуру третира као уметност.
- Колико год то било смешно, овако кад изговорим, то је велика ствар. Посебно јер архитектура то јесте, чак је једна од оригиналних уметности, али на Балкану она се углавном третира као техничка наука, што је велика заблуда, па, ако мене питате, и велика неправда. А и даје платформу примењеним уметностима, што је данас такође реткост. Иако постоји, тако, у траговима. Стога, важно је. И то је та посебност, јединственост, јер заправо под један кров ставља пет различитих уметности које третира на исти начин, са истим нивоом поштовања, истом количином љубави и посвећености. Не постоји више или мање важна уметност ни на Калеидоскопу, као што не постоји ни у животу, и то је, чини ми се, пресудно - каже Моника.
- Једна од најважнијих ствари, а можда и најважнија, је стављање фокуса на два велика легата Новог Сада, као Европске престонице културе која се без ове титуле никада не би десила. Говорим наравно о просторима Дистрикта и културних станица. Мислим да је већина градова из окружења помало чак и љубоморна на Нови Сад због тога. У ствари, не мислим, знам, јер простори намењени за уметност, инфраструктура неопходна за одређене врсте програма је, уз људе, благо, посебно када долазите из града који то нема. То све ставља у потпуно другу перспективу - рекла је Моника Билбија Поњевић.
Зашто је Калеидоскоп културе важан?
- Уметницима то свакако постаје место сусрета. И размене. Умрежавање је јако важно, ако не и најважније, када говоримо о уметности. Калеидоскоп нуди такву врсту активности. Умрежавање међу уметницима, али и између уметника и професионалаца, кустоса, продуцената, менаyера, редитеља, критичара... Такође, у први план ставља младе уметнике, што је, чини ми се, врло важно, и њима, али и свима нама, јер тако постаје и стециште нових, свежих идеја. И у том смислу, важан је и зато што, баш као место сусрета, прави пресек и увид у уметност, на локалном, регионалном, али и међународном нивоу, кроз уметност најразличитијих профила уметника који долазе са различитих континента у Нови Сад, показујући нам, кроз дела, њихову поставку или извођења, где смо, куда идемо и зашто је то важно, ако је уопште важно - каже Моника.
Она сматра да не можемо направити отклон и померити се унапред ако не знамо где смо сада.
- Због тога мислим да је Калеидоскоп важан и уметницима и установама и публици, а посебно граду. У првом реду, Нови Сад током септембра и октобра, постаје место сусрета. Понављам се, али са намером, јер је тај податак значајан, за Нови Сад, као град, у контексту уметности и у контексту туризма, па самим тим и економије. У другом, ако бисмо сада погледали календарску годину у Новом Саду јасно бисмо добили једну динамику која је реткост: Дочек у децембру и јануару, Стеријино позорје у мају и јуну, Егзит у јулу, Калеидоскоп у септембру и октобру... Важно је освестити овај податак. И у трећем, са којим бих завршила, доноси свежину, отвара прозор у нове, динамичне светове и јасно нам даје смернице у ком правцу би требало да се наставимо кретати. Само напред - поручује Моника Билбија Поњавић.
И. Јапунџа
