По њеним речима, изузетно је важно за национални идентитет и за нашу државу и народ да се обнови све оно шта је уништено, али је додала и да се мора наставити са бригом о Хиландару на један трајни, системски начин.
”Прво се, дакле, бавимо одржавањем онога што смо сада подигли и обновили, али и да наставимо да реновирамо, рестаурирамо и оне делове који припадају Хиландару, а који нису били обухваћени тим планом”, рекла је Маја Гојковић и додала да се пред Народном скупштином налазе измене и допуне Закона о култури, које на посебан начин истичу улогу Хиландара и које управо омогућавају спровођење тих планова након завршетка обнове и реконструкције уништених делова манастира, попут изградње деопа и ризнице, као и обнове других делова манастира.
Директор Задужбине Светог манастира Хиландар Миливој Ранђић, представљајући извештај о досадашим извршеним радовима, рекао је да је последње две године главни задатак био обнова Дохије и Игуменарије, делова Лавре који су први били на удару ватрене стихије. Наиме, управо од Дохије и Игуменарије је ватра преко кровова и кренула у свој тродневни поход да би се зауставила тек код монументалног пирга Светог Саве. Будући да су ови објекти најтеже страдали, њихова је обнова остављена за крај, с тим да је у прво време осмуђени костур од камена и опеке – све остало је, наиме, потпуно изгорело - учвршћен моћном челичном конструкцијом, анкерима и гвозденим шипкама, како се не би срушио.
Лане су, међутим, и они дошли на ред, па су тако довршени сви груби грађевински радови на Дохији и започели радови на Игумнарији.
Ове пак године у Дохији су у завршној фази занатски и керамичарски радови, док се на Игуменарији раде груби грађевински послови, на ојачању и изградњи конструкција објекта. Ранђић је додао да је главни задатак у 2024. години управо завршетак обнове Игуменарије, чиме би целокупан изгорели део манастира био, с тим да би неки завршни занатски радови у том објекту били остављени за 2025. године. Иначе, на састанку Комисије је констатовано да се истовремено ради и на заштити и рестаурацији покретног наслеђа живописа, предмета свештене уметности, рукописног наслеђа, старих штампаних књига, архива и библиотека, етнографске збирке, укључујући и активности пописа са каталогизацијом и дигитализацијом, као и унапређење манастирске економије и културног предела у циљу дугорочног самоодржања и очувања укупног наслеђа.
М. С.
