Звезда које смо се (коначно) сетили

У Југословенској кинотеци ће 28. децембра бити отворена велика изложба посвећена Светиславу Ивану Петровићу (1894 - 1962), Новосађанину који је у периоду између два светска рата уживао статус једне од највећих европских филмских звезда.
д
Фото: Југословенска кинотека

Поставком, која ће обухватити детаље из његовог завидног кинематографског стажа дугог четири и по деценије током којих је остварио више од 100 улога у мађарским, француским, немачким, америчким, шпанским, аустријским, чехословачким и западнонемачким филмовима Кинотека заокружује програме којима је обележила 55 година од смрти „Рудолфа Валентина из нашег сокака”. Изложбу ће, иначе, пратити и приказивање једног од његова два „допола” југословенска филма – „Принцеза корала” Виктора Јансона из 1937, остварења сниманог на јадранским острвима као једну од првих копродукција у ондашњој Краљевини, а партнерка  је Петровићу била наша друга чувена филмска звезда Ита Рина.  

Светислав Петровић је рођен 1. јануара 1894. у Новом Саду, где је завршио основну школу и гимназију. Његов отац Младен, угледни, добростојећи кројач, али и трговац, послао је потом сина у Пешту са идејом да овај студира архитектуру али га је леп глас у освит Великог рата одвео на сцени пештанске Опере. Као Иван Петровић („...на захтев продуцената морао је да упрости своје име које је било тешко за изговарање...”), на великом ће платну дебитовати у остварењу „Дама са сунцокретима” потоњег холивудског мага Мајкла Кертиза, аутора ненадмашне „Казабланке”, који се тог 6. децембра 1918, када је „Дама” премијерно приказана у Пешти, још потписивао као Михаљ Кертес. 

У годинама које су уследиле Петровићева каријера је експлодирала: снимао је од Берлина до Беча, од Париза до Нице, радећи са најзначајнијим редитељскима именима тог времена – Рексом Инграмом, Леонсом Переом, Белом Балогом, а партнери су му били Алиса Тери, Игет Дифло, Жорж Болтје, Лујза Лагранж, Арлета Маршал... Готово сви филмови у којима је играо били су мање-више успешни, мада су истински хитови били „Душа уметника” Жермена Дилака, Инграмов „Алахов врт” и „Орлов” Јакоба Флека, где је бриљирао уз Вивиан Гибсон. Појава „тон филма” ништа му није нашкодила, напротив – поготово јер су на њега продуценти гледали као на потенцијалну замену за рано преминулог идола жена Рудолфа Валентина. Висок, маркантан, лепог лица и сонорног гласа, био је идеалан тумач аристократских ликова, племића, официра, свештеника и фаталних љубавника, које је представљао са словенским шармом.

Фото: Архив града Новог Сада

Иако је говорио више језика, због јаког акцента избегавао је да глуми на енглеском, већ ће се углавном везати за немачко и француско говорно подручје, али су се главне улоге само ређале: „Бал у опери” Макса Неуфелда, „Краљ Париза” Леа Митлера, „Трибина за генерала Стафа” Еугена Тилеа, а глумио је и „ђавољег виолинисту” у Ерноовом филму „Паганини”. Краљ Александар ће га 1928. одликовати и Орденом Светог Саве првог степена за популаризацију филмске уметности. Но, чињеница да ће доста снимати у време Трећег рајха – рецимо, 1940. биће део „Непријатеља” Виктора Туржанског, којим се оправдава немачка окупација Пољске –  умногоме је допринела томе да у новој Југославији име Светислава Ивана Петровића буде готово избрисано, иако званично није проглашен „народним непријатељем”.

Највећи део Другог светског рата провео је у Будимпешти, да би убрзо по успостављању совјетске републике отишао у Немачку, наравно у онај њен део који је био под контролом западних савезника. Наставиће да снима, истина све мање, да би 1953. покушао да уђе у свет „новог” југословенског филма, и то као део екипе мјузикла „Једном када се поново вратим”, познатијег као „Далматинска свадба” у режији Гезе фон Болварија. Но, иако је то било прво бар формално домаће остварење „у боји” – заправо је у питању била југословенско-немачка копродукција – то што се у „Свадби” углавном говорило и певало на немачком није била баш најбоља препорука. На крају, филм у Ју-биоскопима уопште није ни приказан, а Петровић је након тог фијаска и дефинитивно дигао руке од евентуалног повратка у домовину.

До смрти, октобра 1962, снимиће још свега шест филмова, али ће за анале свакако остати улога у једном од најзначајнијих остварења тзв. новог таласа, култном француском кримићу „Лифт за губилиште” Луја Мала из 1958, у којем је заблистала Жана Моро. Следеће године појавиће се и у „Путовању” Анатола Литвака, у којем ће му партнери бити Дебора Кер, Јул Бринер, Џејсон Робардс и Рон Хауард, данас чувени редитељ, да би формално последња његова улога на великом платну била у драми „Сиси – Заувек, моја љубави”, премијерно приказаној априла 1962, којим је практично обједињена трилогија Ернста Маришке снимљена између 1955. и 1957. са Роми Шнајдер у улози најпопуларније аустријске принцезе.

М. Стајић

EUR/RSD 118.3693
Најновије вести