Како је наведено у образложењу награде, „већ четири десетлећа траје његова књижевна (и новинарска) авантура. За то време он се, као и његов брат-близанац Мики Шепард, поиграва с класичним књижевним обрасцима, бивајући, свагде, од ране до зреле постмодерне, с оне стране реалног самеравања стања ствари. Његов књижевни хабитус оверава став - не размишљати линеарно, односно, став, да је неопходно да свака прича, више свега, мора да буде занимљива, те да је неопходно да се, за сваку, шије ново одело. Књиге Ђорђа Писарева су, како је утврдила књижевна критика, нека врста мапе скривалице, која је кадра да издржи чикања најпробранијег дела читалаштва, те да оне, у корену, мењају састав и смисао стварности, и могу се разумевати као вешто усаглашен спој маште, фактографије и цитата. У општесветском Вавилону, у којем, удова расутих, савремени човек оре и сеје зло, па се, у сузи, мрве његови капци, отежали, Писарев је, у петнаестак књига романа, приповедака и есеја, овенчаних угледним књижевним наградама, континуално, оверавао речи критичара - да је књижевност, за њега, центар света, езотерично место и, пре свега, брана хипервулгарној свакодневици“.
Ђорђе Писарев се на домаћем књижевном небу појавио се 1983, потписујући с Фрањом Петриновићем „Мимезис мимезис романа”, а потом су дошле „Књига господара прича” (1987), „Књиге народа лутака” (1988)... Заступљен је у двадесетак антологија и избора српске приче. Био је главни уредник часописа “Поља”, уредник “Гласа омладине”, Прве књиге Матице српске, Српског књижевног магазина, едиције Нова проза у “Прометеју”, а дугогодишњи је и уредник у листу „Дневник”. Као драматург и драмски писац годинама сарађивао са позориштем Брод Театар, где му је изведено пет драмских комада. У Народном позоришту Кикинда и СНП-у постављени су његови текстови “Јури Голец и живот без смисла”, односно „Велика очекивања”. Добитник је низа књижевних признања, попут награда “Борислав Пекић”, “Лаза Костић”, “Стеван Пешић”, “Карољ Сирмаи”, “Станислав Лем”, ДКВ за књигу године...
Награда Искра културе за савремено стваралаштво младом аутору до 35 година добила је ликовна уметница Гала Чаки, која је завршила студије на два мастер програма на Академији уметности у Новом Саду и тако постала први студент који је то остварио на пољу ликовног стваралаштва у Војводини. Студије су крунисане самосталном изложбом у Музеју савремене уметности Војводине 2011. која јој је донела стипендију Рутх Катзман, фондације из Њујорка.
Потом су уследиле стипендије у Индији Рагхурајпур Интернатионал Арт/Црафт Еџћанге, као вид усавршавања и стипендија Артлес цреативе центар, Хамеенкџро,у Финској. На позив Гаја Малевеза галеристе из Белгије, осликала јемонументални мурал у историјском делу града Намура. Уследили су позиви за учествовање на Зхангјиајие уметничком кампу у Кини, затим три позива у Словенију, од којих је један Међународни симпозијум керамике као и у Такахара Фурусато музеју у Јапану, након три године учења јапанског језика. Њена сликарска дела награђена су у Катару и Абу Дабију од стране тамошњих Министарстава културе. Једна од најважнијих изложби је учешће на светском бијеналу уметности у Пекингу, где је представљала Србију. Поред Србије излагала је у Канади, САД, Русији, Кини, Јапану, Кореји, Сингапуру, Индонезију... Гала Чаки је завршила и докторске студије на Факултету ликовних уметности у Београду.
Зденка Валент Белић (1975) добитница је Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност за, како је наведено у образложењу истрајноповезивање људи и култура, оно што је у основи људске потребе за културним и духовним уздизањем, срж интеркултуралности и мултикултуралности како у Новом Саду у којем живи, тако и у Војводини, Србији, региону и Европи. Зденка Валент Белић је главна и одговорна уредница часописа „Новý живот“, књижевни и судски преводилац, професорка словачког језика и књижевности, библиотекарка, песникиња и есејисткиња. Дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду, а докторанткиња је на Катедри естетике Универзитета Коменског у Братислави. Радила је у Градској библиотеци, а од 2012. у Покрајинској влади је преводилац за словачки језик. Више од двадесет година се бави књижевним превођењем и превела је више од педесет значајних дела, већином словачких прозних класика на српски језик и велики број истакнутих српских песника на словачки језик. Њене збирке поезије објављиване су на словачком, енглеском и српском језику, ауторке је и књиге за децу, збирке есеја, као и књиге разговора „Имигранти у Вавилонској кули“, о идентитету. Добитница је награда за превод: „Павел Орсаг Хвјездослав“ и награде Друштва књижевника Војводине за превод године. Потпредседница је Друштва новосадских књижевника и главна уредница њихових издања.
Медаља културе за очување културног наслеђа припала је др Горани Раичевић, редовном професору Филозофског факултета у Новом Саду - Одсека за српску књижевност. Она је аутор преко 130 научних радова и 8 монографија. Изузетан допринос дала је у изучавању дела Милоша Црњанског а круна њеног дводеценијског истраживања поетике Милоша Црњанског је њена монографска студија „Агон и меланхолија: Живот и дело Милоша Црњанског“. У свом научном раду бави се поетиком Иве Андрића, а у њеном научном опусу налазе се радови о Вељку Петровићу, Лази Костићу, Бранку Радичевићу, Александру Тишми, Исидори Секулић, Милану Кашанину, Ђури Јакшићу, Душану Васиљеву, Сретену Марићу, Боривоју Маринковићу, Радомиру Константиновићу. Била је уредница целокупних дела Александра Тишме, приредила је више књига а преводи са енглеског и француског. Члан је Управног одбора Матице српске, Одбора за књижевност и језик Матице српске, Одбора Рукописног одељења Матице српске, Управног одбора Задужбине Милош Црњански.
Свечано уручење награда биће у четвртак, 2. децембра, у 18 часова у Свечаном холу Покрајинске владе.
Н. Попов
