Представа „Тишина” гласно о табуу сексуалног злостављања деце

Позориште је место где се често говори оно о чему се ћути. “Тишина” је представа у којој се гласно чује оно о чему се не говори. Једна глумица, некад је довољно и то, Марта Береш Пешикан,

игра девојку која публику, њих свега десетак, води у свет детињства иза ормана своје собе. Кроз лавиринт, од фрагмента до фрагмента, открива се родитељски дом, топао и хладан у исто време...

Андреј Бока, још увек млади редитељ (и сценариста), који се до ангажмана у позоришту “Костолањи Деже” афирмисао као аутор кратког филма, показао је нешто што се ретко виђа у позоришту. На плану форме, јединствен стил који је по поступку близак неоавангарди - уколико пристане, публика је увучена у контакт са главним ликом, што би се данас, са новим технологијама рекло - представа је интерактивна. Али, овај поступак добија пун смисао тек са другим стилским карактеристикама, много ближим кинематографији, него позоришту: наратив је искључиво приказивачки, невербализован, на моменте налик ономе у цртаном филму; прича је вођена као трилер, сви делићи слагалице на своје месту стају тек на крају; реалистичке сцене смењују фанатастичне сцене у којима се померају предмети, појављују необични, маскирани ликови; атмосфера се мења од монтипајтоновске до линчовске, карикатуралност постаје застрашујућа...

Заправо, интерактивност представе “Тишина”, угуравање у причу, заузимање је нове, саучесничке позиције спрам врло деликатног проблема кроз који је било потребно овако суптилно вођење - проблема сексуалног злостављања деце. Чудновато приказана девојка и лавиринт њеног лика, заправо је девојчица чије је детињство насилно прекинуто. Клишеи којим су приказане сцене из њеног одрастања (заједнички ручкови, прославе рођендана, “мушке” и “женске” ствари  (тата и брат поправљају, а мама кува), заправо указују да зло не спава ни у обичној, такозваној нормалној породици. Једино је донекле глупо што се простим уметничким обликовањем један табу не разбија. Зато је Андреј Бока вероватно и посегнуо са бајковитим елементима који естетику чине више бизарном и гротескном него заиста друштвено ангажовано, револуционарном. То не потцењује значај позоришног подухвата у којем се на један дан глумци и публика идентификују са жртвама сексуалног насиља или њиховим ближим окружењем.

Одличан посао у онеобичавању ове тешке приче, визуелним и звучним квалитетима који су привлачили пажњу током трајања партије, урадили су и остали уметнички сарадници: Марина Сремац (костимографија), Милан Вејновић (музика), Дарко Суботин (сарадник на светлу и сценографији). Сјај физички и емотивно сигурно веома захтевној улози Марте Береш Пешикан дају и сјајни партнери: Кинга Мезеи (Мајка), Габор Месарош (Отац), Имре Елек Микеш (Брат).
Игор Бурић

EUR/RSD 118.1516
Најновије вести