Зато је ту сваке године Фестивал „Дезире“ Позоришта „Деже Костолањи“. А подсећање на златне године прошлог века, када је у Суботици радио „КПГТ“ који је водио Љубиша Ристић, стигли су из Словеније са некадашњим „рдечим пилотом“ Драганом Живадиновим, редитељем за којег се слободно може рећи - планетарне славе. Мада му је, после пропасти формације „Ноје словенише кунст“ којој је припадао, у фази „Постгравитацијске уметности“, коју води са Дуњом Зупанчић и Михом Туршићем, намера да постане и интергалактички, ако до краја успе у својој визионарској намери.
- Тридесет година је прошло од „Ноје словенише кунста“, а 1995. године почела је постгравитацијска фаза. Оно што смо звали ретроградна уметност, нестала је. Ми смо манифестно идеју „Постгравитацијске уметности“ прогласили 1995. и направили прву представу у свету која је изведена у условима бестежинског стања. – испричао је Живадинов на „Дезиреу“, на којем је извео и свој „информанс“ назван „Финализм - постгравити арт“. - Време је нешто релативно, а и нешто што све деконструише. Кад сам био у Суботици, био сам ту у оквиру великог утопијског пројекта „КПГТ“, који је славно пропао. Као и ја. А 1995. године, знате, то је привилегија ако у једном животу имаш две стилске формације, почело је нешто што ћу одиграти у форми „информанса“. О ретрогардизму и „Ноје словенише кунст“ уопште више не причам. Ја сам данас у Суботици у хетеротопији. Различити људи, са различитим пројектима, у исто време, са истом жељом – да се врати хуманистичка Европа.
На питање откуд му та „суманута“ идеја, опседнутост нултом гравитацијом, Живадинов се осврнуо на традицију футуризма и авангарде, Маљевича, Мејерхољда, Таирова, а у информансу изведеном у оквиру фестивалског програма чак изјавио да је идеје за представу у свемиру почео да развија, јер му је досадило да режира у позоришту. Рекао је и да би већ стигао тамо, да није било пандемије короне.
- Осамдесетих смо имали ретровирус, сада нешто слично, али другачије. И вирусе морамо преживљавати, а иначе већ би се домогли свемира – наставио је Живадинов, који је у међувремену постао и званични кандидат за лет у свемир из Бајконура у Русији. - Нулта гравитација је за мене јако важна, због апстрактног позоришта. Док имамо лево, десно, горе, доле, немамо апстракције. Када више немамо тога, а и космос је такав, онда дођемо до суштине нашег рада. То није питање опседнутости, него наших старих очева из историјске авангарде, па рецимо и Љубише Ристића који ми је предавао у Љубљани, а био у неким својим опседнутостима, али та жеља да се успостави разумевање у шта смо ми то уплетени, та велика питања да их не понављам ја сад (смешак), свака представа их процесуира, па и наша педесетогодишња „Ноордунг“. Представа је тако концпириана да је имала премијеру са 14 глумаца, седам глумаца и седам глумица. Основна премиса је да се, уместо свако или сваке друге, треће вечери изводи на репертоару у позоришту, „Ноордунг“ изводи сваких десет година. Ако неко у међувремену умре, њега мења технолошки, даљински вођени апстракт, тако да ако умре глумица иде мелодија, кад умре глумац иде ритам и прва реприза је била 2005, друга 2015. Глумци су изабрали како ће да изгледа тај њихов апстракт после смрти. Последње извођење, 2045. умиру сви, ја остајем жив, узимам те мале апстракте, идем са шатлом у екваторијалну орбиту и пуштам их на 14 тачака око планете Земље. Сваки глумац постаје уметнички сателит, са три софтвера – биографиком, биологиком и биомехатроником.
Живадинов се у Суботици осврнуо и на актуелни рад у Новом Саду, где је управо завршио режију церемоније отварања која ће 13. јануара 2022. означити почетак реализације пројекта „Нови Сад - европска престоница културе”. Церемонијал отварања назван „Зенитеум” најављен је као секуларни обред са одабраним садржајима највише духовне вредности. Наслов је потекао од међународно утицајног уметничког покрета који је иницирао Љубомир Мицић (1895-1971), а главна тема биће математика, са заштитним ликовима у Милеви Марић Ајнштајн и Милутину Миланковићу.
- Позив из Новог Сада сам радо прихватио, јер сам одувек желео да режирам представу за 15 хиљада људи – поново се Живадинов помало нашалио на рачун своје уметничке озбиљности.
Све ово, Живадинов је изложио уз помоћ свог „техноподаника“ Грегора Месеца, који је руководио видео материјалом, и на свом „информансу“, перформерски и духовито интонираном, тако да се публика јако добро забавила, али и била у прилици да чује и види свашта нешто ново и необично. Како се повезују футуристи са фашизмом, а конструктивисти и анархисти са чистом апстракцијом и истраживањем свемира. Како себе декларише као уметника у развоју, а не савременог ствараоца. Како је један новински чланак у француском „Либерасиону“ довео до тога да постане кандидат за астронаута, а један досадни пријем са европским комесарима до гранта за изградњу Културног центра европских свемирских технологија у Словенији. Како су позоришни критичари повраћали кад је „Ноордунг“ изведен у бестежинском стању, што му је била давнашња жеља.
Игор Бурић
