Да, добро сте прочитали. Ако се и може расправљати о томе да ли је у његовом случају реч о највећем, или “само” о једном од највећих редитеља у повести нашег театра, једна ствар, по мишљењу потписника ових редова, остаје изван расправе: Дејан Мијач је на епохалан начин променио осећање и схватање позоришта у овој средини првенствено својим деловањем у сфери која би се могла означити као “тотална драматургија.”
Домети и значај ове чињенице биће, уверен сам, све целовитије сагледавани што се будемо више удаљавали од раздобља конкретног, кроз редитељске параметре разматраног и вреднованог опуса овог ствараоца. Јер, такав је био и развој Мијачевог тоталног приступа драми и позоришту – темељан, слојевит, специфичног ритма, неподложан модама, понекад тешко видљив у вртлозима само њему својствених заокрета, покаткад опсесиван у верности одређеним темама и ауторима. А један од темеља тог приступа било је уверење да је неопходан услов за “визију” – ризична пустоловина непрестане и бескомпромисне “ре-визије”: драматургија као отворено (вербално) ишчитавање, али и сценско пре-означавање. Отуда је прва логична синтеза на том путу била поставка Стеријине дотад канонске „Покондирене тикве“, спој епохалног значењског искорака (трагикомедија) и језгровите модернизације сценског израза, а све како би се у савременом кључу сагледао“ Стеријин свет лепих заблуда и глупих истина“ (Јован Христић). На трагу тог пробоја, Мијач је отишао корак даље сомборском „Женидбом и удадбом“, ишчитавајући пре свега луцидном драматуршком логиком преображај трагикомичног у фарсу која доспева до гротескне језе.
Да је тежња ка отворености сваке „ре-визије“ његов примарни циљ, показује нам Мијач и у случају другог „канонског“ домаћег класика, Нушића, кроз инсценацију његове „Пучине“. Слојевитом и свеобухватном иронијом остварено разголићавање малограђанштине и духа паланке, којим Мијач успева да „кичерски свет Пучине разори у парампарчад“ (Драган Клаић), заснива се, такође, на драматуршком обртању жанровских карактеристика грађанске мелодраме у вртоглаве нескладе парадокса, двосмислености и тескобе. И при ре-визији Нушића, као и код двају компатибилних и истраживачки оријентисаних поставки „Родољубаца“, показује се како сви битни елементи Мијачево редитељског поступка - од слојевитости при усклађивању глумачког израза до функционалности у уобличавању сценских простора - проистичу из једног оригиналног и „двостраног“ драматуршког импулса. С једне стране, реч је о тежњи за потпуношћу која је неостварива, и управо због те неостваривости, једина од суштинске важности.
С друге стране, пак, појам „потпуности“ је само једно од лица мијачевског драматуршког парадокса. Датости текста, у истој мери као и политичке и друштвене околности позоришног чина, за Мијача представљају тек сировину за контекст, за ре-визију света као ишчашеног, растројеног попришта „страсти и себичности“. Штавише, Дејан Мијач је, као мало који наш позоришни стваралац, знао – или осећао, свеједно – да се, на сцени, првенствено режира контекст (али тако да нам делује као „текст“). Управо свест о томе уврштава његову тоталну драматургију у поступке чија далекосежност бива тешко препозната: слично украденом писму из славне Поове приче, њен епохални сјај измиче нашем слепилу управо због своје близине.
Светислав Јованов
