Месарош је до сада остварио бројне запажене улоге, углавном у представама Андраша Урбана, али и са гостујућим редитељима, Анђелком Николић, Коканом Младеновићем, Маргаретом Табороши, Денешом Дебреијем...
Ваша најновија представа зове се „Факултет за позоришног гледаоца“ Иштвана Ташнадија, у режији Андраша Урбана. Звучи занимљиво?
Да, врло је актуелан. Увек ће бити. Кратка прича о томе да је пре неколико година влада затворила позоришта због ненормалног понашања публике. Два бивша глумца и асистент оснивају факултет за позоришног гледаоца на ком уче како се треба понашати у позоришту, уз могућност сталног запослења и напредовања у научној каријери. Комад се бави везом глумаца и публике. У Мађарској је то већ дуго играно, а ми смо овде „наставили“ убацујући актуелне теме у вези са нашом ситуацијом – мучење са посећеношћу, политичка дешавања... Представа је „урбанистичка“, али ипак комедија.
Крлежин „Спровод у Терезијенбургу“ није ваша прва сарадња са редитељком Анђелком Николић, али јесте прва с Битеф театром, који је копродуцент представе?
Баш сам се радовао што сам био у подели. Знао сам људе из Битефа, али нисмо сарађивали. Драго ми је и због сарадње са Маријом Бергам и Бојаном Жировићем. Лепо смо радили. Испало је да је и та представа актуелна више него што смо мислили. Јесте да се ради о распаду монархије, али мало вуче и на нашу ситуацију у којој нам се стално сервира како треба да се понашамо, да ћутимо и служимо, да је то најбољи пут онима који би да имају користи.
„У име господа“ Андраша Урбана, с којом сте управо гостовали у Новом Саду, ипак превазилази границе, као и мигранти из Азије о којима се ради у представи, само што су ваше више границе „политичке коректоности“?
Паралелно смо представили хришћанство и ислам, али у већем делу причамо као хришћани. Прелазимо и границу „нормалног говора“ о овим стварима. Пароле које говоримо у представи су узете из свакодневног живота. Можда нису увек изречене, али су ту, у нашим главама. Можда звуче сувише агресивно. Ако смо то стварно ми, онда треба да се замислимо над тим.
Шта би данас био факултет за позоришног глумца?
Ћутати и служити (смех). Ако хоћеш актуелну глуму, онда не може да се избегава стварност. Мислим да позориште није само прича о проблемима, покривена текстом. Мораш бити у току и политички и интелектуално. Мораш пратити живот и бити отворен према себи.
Игор Бурић
