За љубитеље књижевности већ је нешто другачије када дође до ове пермутације, у новој представи “Српског народног позоришта”, у режији Вељка Мићуновића, који је заједно са Катом Ђармати драматуршки пребирао по животу и делу великог писца. Кафка је познат, а чак је и Милер рачунао с тим кад је машинизовао свог Хамлета, уписујући у њега сво искуство после Шекспира, властите, а и референце спрам глумаца, света (позоришта).
Но, Хамлет ће и даље бити “Хамлет”, Шекспир, а и Кафка заоставштина је коју данас готово да подразумевају сви, чак и они који никад ни слова из “Процеса”, “Дворца”, “Преображаја”, “Америке”, нису прочитали, а камоли који лист његових дневника и писама. Ту сложену проблематику и њену анализу склонити по страни, па ко дође на представу у СНП, и даље ће имати шта да види. Не знам да ли ће ову представу да разуме или не, како ће да је доживи, али знам да о њој може да се разговара, мисли, а уверен сам да би могла и да се воли, као што су је очигледно волели њој посвећени глумци.
Што се мене тиче, ја ћу у Кафки наставити да уживам читајући. И право да вам кажем, хватао сам себе током представе како размишљам о томе шта ћу да напишем. „Кафка машин“ има ту неку моћ да је веома интересантна, ликовно, музички и извођачки веома лепа у свакој пожељној естетској категорији, истовремено не баш толико коумункативна и апсолутно непрозирна за уобичајене поступке, анализе, успостављања критичке рефлексије о ликовима и односима. Да, баш као што би требало да знају сви, оно, то је тај чудновати, „болесни“ Кафка, чиновник који док попуњава формуларе у очевој фирми исписује странице и странице текста ван сваког предвиђеног оквира у „ексел“ табели.
Једино се ситуација у представи наметала као евидентна и са њом се лако идентификовати. Суди се једном човеку, док он покушава да разуме, да се ослободи, да успостави људски контакт са неким, често и било ким.
Ретко сам у Српском народном позоришту видео тако тачну поделу. Радоје Чупић је са својим лудичким потенцијалом, квалитетима глумачке игре који се базирају на његовој наочитој сценској појави, помало успореном, а интензивном покрету. Дијаболичном кретњом, дубоким тоном гласа, изазивајући језу попут Микија Рурка у „Анђеоском срцу“, улазио је у сваку пору чула и просто пленио као Клам („Замак“), уколико се уопште може успоставити јасна подела на Кафкина дела и њене ликове. Јер, Клам је истовремено био и Кафкин отац, тај угојени бизнисмен или како су га већ називали, само што је овде приказан као један од врховних шрафова гломазног апарата, глава која се својим спирално назубљеним телом и оштрицом на дну увија режући и откидајући комаде ткива. И, о, да, био је и Радоје Чупић.
К. (Кафка, Евримен) Аљоше Ђидића био је савршено зависан од овог односа, према оцу, према власнику Замка, према људима које не разуме, према слободи коју покушава да артикулише, према колегама глумцима на сцени. Фино вибрирање и подрхтавање његовог тела учинило је да у једном тренутку од стиропора или не знам већ тачно шта се ту користи, заиста видимо снег. Крвави снег из „Процеса“. Бацање његовог тела, одгуривање и ударање, сударање од ограде система, у његовом случају стварно је знало да заболи.
Драгиња Вогањац је све време некако чудно била Драгиња Вогањац и... Фрида? Или Кафкина мајка, тиха и повучена, дистанцирана жена, како је описују биографи, па и сам писац. Њена игра је минималистичком сценском радњом говорила много тога и пленила. Има она нека тајна коју глумац „износи“ на сцену, мистерија ко је он или она у том тренутку, о чему размишља: партнерима на сцени, реплици, или публици, а можда и о детету, љубави... Е, ту тајну је играла Драгиња Вогањац у представи „Кафка машин“.
Фрида је дефинитивно била Јована Мишковић, али и Марија Меденица. Њих две су свака својим глумачким бићем дали изузетну живост овој представи. Марија Меденица помало мушкобањастом, суздржаном, чврстом појавом и игром која није смела, није требала да одаје емоције. И Јована Мишковић у чијој игри емоције прште на све стране, али намештене тако да одзвањају празно, бесмислено, као и свет у којем борави.
Марка Савића дуго нисам гледао, а још дуже како игра са лакоћом, као да му је пријало да не буде неки од већ изграђених ликова. Подсетио ме на „Хај лајф – Здрав(о), животе“ Лија Мекгудгала и Николе Завишића (СНП, некад давно). Он и Душан Вукашиновић играју пар, нисам запамтио ни имена, нити повезао одакле су („Процес“?), програмске књижице одавно не читам, трудим се да гледам представе. Блесав пар, апсурдан, Розенкранц и Гилденстерн, рецимо, кад смо већ (били) код Шекспира и савремених рецепција. Само, Роз и Гил тотално у служби зла. Душан Вукашиновић је лош полицајац у том пару. Одличан.
Игор Грекса игра пса. Па, не баш. Али, тако нешто. Кера. Једна од најефектнијих сцена у представи је када му се нареди: „У закон!“ Онда он трчкара четвероношке, дахће и намести се у положај да му остали витлају јабучасте кугле у препоне, док он узвикује слова правних изрека. Зна он и да режи, а има тога још. Саслушања су алл овер Кафка маћине. Сем у једној сцени, и та ми је баш драга. Гејм овер.
Игор Бурић
