О Русији, „Толстојевом каменчићу“, који носи док игра „Ану Карењину“... Смеје се док се присећа улоге Кондома у Камерном позоришту музике „Огледало“, спомиње и Хариса Пашовића... У Радио-кафеу, где је вођен интервју, радио је као тонац, пре позоришног ангажмана. И ту се трудио да буде шмекер у свом послу, јер воли да и њему и другима буде добро. Позориште назива кућом, једва да раздваја оно „бити човек“ и „бити глумац“.
– Јако волим креативност – открива нам. – Не сматрам себе интелектуално освешћеним да причам на не знам каквом нивоу. Више ме је увек одређивао инстинкт и како волимо да кажемо кад урадимо представу – ми смо своје показали. По том питању сам врло једноставан.
Зашто Мишкина сви зову онако како је и Достојевски назвао роман – идиотом?
– Не могу бити паметнији од Достојевског, који је то покушао савршено да опише кроз лик Мишкина, а знамо да није био задовољан и да је покушао то да поправи са Аљошом у Карамазовима. Мишкин се издваја из социјалних норми, искрено прича о својим осећањима, говори оно што мисли. И у савременом друштву, а и тада је неко такав био чудан, одбачен. Мишкин не процењује ситуације кроз своју корист.
Како сте Ви доживели шта је његов највећи проблем?
– Цео процес сам тешко доживео. Његов проблем је што нема кораке унапред. Не види како да стигне до резултата. Када реагује, не урачунава последице. И то га чини идиотом, како му говоре остали.
По чему је за вас улога Мишкина била тешка, другачија?
– Глупо ми је да се упоређујем са Мишкином, али у животу сам се много пута опекао због тога што сам прилазио непознатим људима са позитивним ставом. Онда сам губио не битку, него сам бивао повређен. И дан данас сам такав. Четрдесета ми је, па сам можда научио успут да то каналишем. Зато ми је драг овај процес, јер ме вратио у старо, са новим искуством. Звучи банално, али шта те кошта да кажеш добар дан кад уђеш у радњу. Да кажеш: „Молим вас, дајте ми један бели хлеб“. „Хвала, довиђења!“ А стојим у пекари у реду и ретко се то чује. И иза пулта је човек. Било где. Повећала ми се емпатија током процеса, па отварајући душу и срце, уморио сам се.
Да ли је глумцу боље кад му је улога коју игра дража и ближа, или кад то није случај?
– Мислим да су оба пута одлична. Ако не личи на мене, ништа нас не повезује, онда је то само други изазов. Кад је лик сличан, брже се дође до резултата, али пробуди нешто дубоко. У сваком случају, и после много година рада, увек на почетку новог процеса имам осећај да сам на нули. Наводи те да анализираш шта сам, како и зашто урадио. Погледам у огледало и порпичам са собом. Оба пута су по?еднако узбудљива. На једном истражујем себе, а на другом неког коме треба да се приближим, уз слободу да смислим све. Наравно, спрам позоришне ситуације.
Како знате да сте добро урадили посао?
– Ваљда је то клише, „увек може боље“, али је и истина. Сигурно не може боље од тога где сам у том тренутку у животу. Можда би било боље да сам нешто радио пре пет година, или можда још горе да сам то радио после пет година. Али, у том тренутку мислим да сваки глумац има неке захтеве од себе, неке лествице и норме, које после извесног времена професионално и као човек, помера напред. Испод тог нивоа се не иде. Не говорим себи: „Хеј, ја сам то већ урадио, а имам пет реченица па ћу лако, баш ме брига.“ Професор Шандор Ласло ми је продао ту фору још на академији, захвалан сам му на томе јако, да не постоје велике и мале улоге. Већ сам искусио да је то мало другачије у позоришту, али не допуштам себи да буде другачије. Ја волим да спавам, волим мирно да заспим, а за то је потребно да будеш чист. Сам покушај да успеш у ономе што радиш ће те умирити, јер си стварно дао све од себе. Ево и сад у процесу, не може да прође проба, да радимо три сцене, а ја да не знам текст стопостотно. И то две недеље пре премијере. Дошао сам до тога шта желим стварно да усвојим - да немам багове. Наравно, блокаде увек могу да се десе, али колико могу ја ћу то да урадим, а све остало је живот.
Како знате да сте укачили реплику, радњу, емоцију, не само наспрам себе? Да ли то дође од редитеља, од колега, са аплаузом, критиком, или можда неком наградом?
– Код мене је микс свега тога. Посвећеност и унутрашњи мир да сам барем то о чему сам размишљао и покушао, уз индикације редитеља, да сам испунио, да је било на месту, тачно наспрам свега што радимо. Јако је интересантно кад се апсолутно не слажем са редитељем, али и ту сам после низа година дошао до тога да за себе нађем нешто ново, нешто што ме интересује. Аплауз је добар, али то је нешто што дође на крају. Аплауз нема утицај на стварање. Сваки глумац воли кад га воли публика, воли тај осећај. То је више нешто лично, људско, него стручно. Мала анегдота – „Књига о џунгли“, мјузикл, коликвијум из четврте године, публика је разбила кућу аплаузом, нама пуно срце, иако знамо да смо понешто и зезнули. У року од пола минуте, стиже порука да нас чека професор. Не да смо изрибани! Ми смо осетили да нас публика воли и кренули да глуматамо (смех). Али, пријало је и нама, а пријало је и публици, али човек који нас је водио искористио је прилику да научимо још једну лекцију, да нам објасни да то што је публика супер доживела представу стручно не значи да је она била добра. И иначе сам такав, када размишљам зашто сам дошао до овог позива, имам потребу не да плиз ју, него више да добијем фидбек. У позоришту фидбек стиже јако брзо, из дана у дан, с пробе на пробу, па још додатно пред публиком и струком.
То сте сада освестили, а кад се вратите кроз време, како је то било, зашто сте уписали глуму?
- Јако ме привукла слобода, а унутар јако дисциплиноване структуре. Добио сам обоје. Без дисциплине, не може добро да се ради, а успут имам велику слободу да стварам, маштам, измишљам, смишљам, креирам другог човека и проживљавам га. Увек сам био и бићу лош из математике, физике, на други начин ме то интересује, поготово сад кад имам децу, па радимо код куће експерименте, а таман смо на истом нивоу (смех). Али, кад бих добио улогу професора математике, не би ми било мрско да све то проучим. Привукло ме и то што су се око позоришта увек окупљали неки добри људи, весели. У својим очима сам себи често још увек исти онај који је уписао академију. Не старим изнутра. Имам тај осећај. Искуснији сам, прошао сам доста тога, али још гори та ватра за стварањем и за овим што радим.
Ваша дипломска представа се звала „Слепа улица“, а отворио Вам се пут до „Идиота“. Симболички говорећи, ето доброг шлагворта!
– То је попут света Амели Пулен. Стоји табла да је слепа улица, а ти уђеш и видиш циглу која стоји изван зида, наместиш је и отворе се нека врата. Уђеш и о?едном си у неком сасвим трећем свету, где има још тих врата, просторија, улица... А неко само прође поред табле. У животу ми је баш доста помогла глума, зато што смо несвесно сами себи својим улогама терапеути. То сам поговото сложио у себи током ковида. Ја 20 година нисам имао паузу шест месеци, а да не играм ништа, нити имам процес. Био сам са породицом и почео да осећам неку лампицу како се пали. Прође маца улицом, а ја се расплачем. Тада сам почео да схватам колико су улоге за мене вентили за емотивно чишћење. Није бег, али некако ту остајем сам са собом, да ли у гардероби или иза паравана, док чекам да уђем на сцену. Фалило ми је то током карантина и супер ми је било што смо после прву представу играли „Ану Карењину“, коју обожавам. А ковид је донео и нека друга размишљања – шта ако се затворе позоришта? Доста тога бих решавао опет из глумачког позива. Приступ је - не знам, али хајде да то решимо, да урадим најбоље што могу, а ако још може креативно, онда супер! Игор Бурић
