На недавно одржаном фестивалу „Дезире“ у Суботици, публика је могла да види две његове нове представе: “Бојте се Алаха: смисао живота и смрти Ћамила Сијарића” Босанског народног позоришта Зеница и “Крлежа, или што су нама заставе и што смо ми заставама, да тако за њима плачемо” Монтажстроја из Загреба.
У представама које режирате, у којима и играте, што је реткост међу редитељима, неколико пута сте се појавили у месарској кецељи.
– Да. У крвавој кецељи. Око нас је све крваво. Крвава су дела, и крваве су речи, намере и осећања. Не мислим само на крв стотина хиљада невиних проливену у ратовима деведесетих година, него и на крвне деликте, делима и речима, пре и после тих ратова. Дакако, крвав је Шекспиров Отело, који убија једино створење које га уистину љуби, невину, чедну Дездемону, јер је он слугањско пашче оних који га подносе само зато што је добар да коље за њихове империјалне интересе, као генерал у њиховој, млетачкој армади, а Дездемона је пљунула и на своје патрицијско порекло, и на своје хришћанство, и на своју расу и културу, и на венецијански империјализам, тајно се венчавши с њим. И крваво је све оно о чему пише ингениозно Крлежа, све те заставе, све те химне, које хипнотисано певамо као да су лирске песме нашег срца, сви ти ратови и сваки тај крвави наш мир; све те глупости, предрасуде и обмане изазивају да се пролива крв невиних људи, као у каквом паганском ритуалу, а, ето, и у име оног који је умро мученичком смрћу на Крсту за понижене и увређене. Најзад, рађамо се у крви и са овог света у крви одлазимо, а овде се крваво за слободу боримо, или је пак продајемо за литре крви. Међутим, такви какви смо, способни смо и за јуначка дела, за то да кажемо моћницима Не и ојађенима Да, и да пишемо књиге попут богова и стварамо ремек-дела у позоришној или некој другој уметности. То није мала задовољштина.
У Хрватској и Босни радили сте представе о Крлежи и Сијарићу. Како бисте их предочили онима који нису гледали те представе?
– Две моје ауторске представе посвећене су изванредним личностима наше југословенске, јужнословенске, ако хоћете, и српске културе, које су створиле вредна дела, а која су данас без икаквог друштвеног и културног утицаја. Зеничка представа “Бојте се Алаха...” и загребачка “Крлежа...”, у нашим се културама, босанско-херцеговачкој, хрватској, српској итд, појављују данас као што се у Шекспировом “Хамлету” појављуе Дух убијеног данског краља Хамлета, оца данског краљевића Хамлета. У представама, дакле, васкрсавам Крлежу и Сијарића, како би, попут духа Хамлетовог оца, нас, своје слабашне потомке, суочили са извесношћу истине, са којом се ми на други начин не бисмо могли суочити. То је тајна и задатак позоришне уметности. Хамлет, наиме, ни по чему не би могао да закључи да су његовог оца заклали његови стриц и мама, да заседну на престо, ако се у комаду не би појавио Дух, дух као тренсцендентна, онострана извесност о овостраним догађајима.
И како ту истину, само њему саопштену, Хамлет верификује у стварности?
– Тако што организује позоришну представу којом ће убице ухватити у ступицу, клопку. Позориште је, дакле, мишоловка, која додуше служи да се у њу ухвате крупне звери. Крлежа и Сијарић нам долазе у сан, у представу, у стварност, како би нам поново вратили језик и у њему речи на које смо заборавили, а без којих нема могућности друкчијег живота осим поданичког живота у капитализму. Ми се темељно у стварности школујемо, васпитавамо да се никада не сетимо више ових и оваквих, револуционарних, прекретничких речи, а кад немамо више тих речи, нећемо знати ни какву би праксу у стварности оне могле да покрију својим значењем. Прво се, дакле, ликвидира значење могуће праксе, а затим је погубљен и значај личности човека. Јер човек је биће које се усуђује, које се хвата у коштац са судбином и изазива је, које је, дакле, ковач своје судбине, а не извршитељ судбине као хипотеке над собом, биће које не пристаје на оно што му је задато, и које пре свега одликује моћ имагинације. Узмимо, на пример, само глаголску именицу удруживање, или повратни глагол удружити се. Данас се оне појављују искључиво у синтагми удружени злочиначки подухват, и тај их контекст, злочиначки, потпуно одређује у нашој култури, дефинишући и ту културу, а где је, међутим, могуће поље значења те речи у контексту удруживања рада, или удруживања у побуну и штрајк? Појам генералног штрајка потпуно излази из употребе да би се са хоризонта очекивања уклонила појава генералног штрајка. А генерални штрајк, то је огромна снага, превратничка сила понижених и увређених, пред којом су моћници мањи од маковог зрна. Стога, представу о Сијарићу и завршавам сонгом у којем последња строфа гласи: “Сићи ће Алах с бригадама мелека/ црвених својих мелека/ да бодри, буни/ диже генерални штрајк.”
Ваше представе садрже јак дидактички елеменат, у комбинацији са дозом лудизма. Зашто је баш то ваш редитељски избор?
– То је моја редитељска потреба: да бих до краја био јасан и недвосмислен у својим настојањима да ствар којом се бавим, било да је реч о проблему генерала Отела и његовом најамном односу, о Јулију Цезару и питању “рес публица” или “цоса ностра“, о томе да и номинална република може бити прћија олигархије која је победила на демократским изборима, о Дон Кихоту и тој људској и само људској потреби да буде оно што бити не може..., дакле, да бих сваку од тих ствари довео до последњих и/или првих њених питања, која уобичајено остају скривена у представама пред публиком, уводим овај дидактички моменат, и њиме, наизглед парадоксално, постижем катарзични ефекат највише напетости у тренутку кад прекинем радњу која је у току. Зашто је тако? Зато што су људи бића којима разум пружа уживање. На то смо сасвим заборавили.
– Волим игру маште. У имагинацији можемо преиначити све што желимо, а кад на сцени пустите радикалној имагинацији на вољу, онда можете ствари показати у истинским односима и размерама, а не онако како су нам у стварности режиране. У том смислу, за мене је режија у позоришту процес супротан, опозицион режирању стварности коју су приредили моћници. Поврх тога, публику и дискурзивно уводим у градиво. Позориште је просвета.
И. Бурић
