Биће ово прва инсценација Швабових "Председница" код нас, иако још од почетка деведесетих, када је написана, ова драма о три “даме” које у кухињи бистре белосветске теме и дилеме, веома привлачи пажњу на светским сценама.
Могуће је да један од разлога лежи у томе да су комади са мање лица углавном у последње време постављани у комерцијалне сврхе, а онда то мало простора које преостаје институционалном позоришту је углавном било резервисано за веће продукције, односно несто масовније комаде, одговара Јана Маричић на чуђење изазвано чињеницом да је реч о праизведби у Србији.
Не постоји ништа питко и лако, додаје наша саговорница, у Швабовим “Председницама” што би их препоручило за турнеју комбијем, али су и великим сценама вероватно деловале сувише мало, због броја ликова.
Ипак, НП Сомбор је препознало њихову вредност, закључује редитељка.
Како је вама и зашто запало за око баш ово дело?
Енглески превод овог комада добила сам од своје пријатељице, наше визуелне уметнице Нине Зељковић која живи и ради на релацији Беч-Хамбург и која је гледала режију Милоша Лолића у Фолкстеатру. Одмах сам понудила комад једном позоришту у Београду, али су замолили за превод на српски. Знајући за "Шварцмалере аустријске позорнице" Реље Дражића, контактирала сам га и испоставило се да је превео и “Председнице”, а онда је само на основу телефонског разговора са мном, без имало оклевања, послао свој превод истог дана. Хвала му на томе, али и на изванредном преводу који је у много чему утицао на глумице и мене у овом процесу. Тај београдски покушај се међутим изјаловио, али ево нас, срећом, у Сомбору, неколико година касније.
Иако већ проглашена за модерни класик, драма “Председнице” ипак остаје написана у “побуњеничко” време драмских списатеља из деведесетих. Колико се и на којим све местима она вама и даље чини актуелном?
Деведесете су сад већ довољно далеко да све што је преживело спада у дела изузетне вредности, а самим тим је њихова релевантност неупитна. Ово је комад о вољи за моћ, а тако нешто прирођено је свим људима у свим временима. Швабове председнице су ситне људске јединке пригушене вулгарном скученошћу сопствених домета. Живот у скученом пољу деловања за човека може бити неподношљив, уколико не развије стрпљење, скромност или самодисциплину, што је посебно тешко у савременој култури нарцизма. Три жене из овог комада су безрезервне поданице својих ауторитета - црква, председник - које заноси идеја о сопстевној ауторитарности. То су људи који тачно знају шта би радили, само да им се да прилика.
Који изазови су у њеној инсценацији, с обзиром на то да је у свету много играна на, за претпоставити је, све могуће начине?
Густ ритам говора, разјезиченост текста, надреалност појединачних тема, а политичка субверзивност укупног тематског оквира, нимало софистициран хумор и неуобичајена драмска форма, били су основни изазови у редитељском третману овог текста. Можда је и то један могући одговор на питање зашто до сад није постављан овај комад код нас. Поред уметника са којима радим на овој представи, за мене је од изузетне вредности био изванредан превод Реље Дражића, који је отпочетка задао нарочит стил не само говора и глуме, већ и укупне атмосфере наше представе. Глумице и ја смо става да је г. Дражић био равноправни део ауторског тима ове представе.
Радећи интервју с вама пажњу привлачи и ваша и-мејл адреса. Шта то престајете знати (а шта би да научите)?
“Ја сада страшно престајем знати!” је реплика из једног романа који ми је био веома узбудљив док сам била у гимназији. А са собом је доводим у везу утолико да имам корисну особину да се не бавим стварима које сматрам ефемерним и ирелевантним. Насупрот томе, имам страст за учењем, пре свега у оним областима које могу да доведем у везу са својим послом.
У Сомбору имате три сјајне глумице... Обећавају ли и остали аспекти рада?
С једном од њих, Милијаном Макевић, већ сам радила у време док је друга, Биљана Кескеновић, била управница, а трећу, Ивану В. Јовановић, увек сам волела да гледам, тако да ми је овај састав посебно драг. НП Сомбор је у врху српског позоришног мејнстрима не само због свог репертоара, већ и свих запослених који негују изузетно високе стандарде и услове у којима треба да настаје позоришна уметност. Једнако достојанствено се осећам сада, као и пре шест година, када сам дипломирала у Сомбору. И тада је, као и овог пута, музику за моју представу компоновао Божидар Обрадиновић; костим за “Председнице” потписаће Биљана Гргур са којом сам желела, а сада и имам прилику да радим, а посебна ми је част да је сценограф ове представе Горчин Стојановић.
Пре “Председница”, режирали сте Стеријину “Женидбу и удадбу” у Крагујевцу. Имате ли, правите ли неке повезнице у свом раду?
Апсолутно не, иако се испоставило да да. У ЈДП-у, „Судњи дан”, и у Битефу, „Североисток”, режирала сам комаде чија се радња одвијала у време два велика терористичка напада, а пре Стерије сам у Кикинди поставила “Избирачицу”, па су то биле две представе о ступању у брак. Још увек не знам шта је моја следећа режија, па тако и не знам да ли ће имати тематску везу са “Председницама”.
Игор Бурић
