И премијерно извођење и прве репризе, 18. и 20. марта, већ су распродате, али публика ће имати прилике да је види и у априлу.
На питање шта да види - било је само речи о томе да нас очекује велико изненађење. Јеванђеље у преводу значи радосна вест, а редитељ Јернеј Лоренци који је са читавим својим тимом сарадника дошао из Словеније да режира избор из дела Достојевског (сценограф Бранко Хојник, костимографкиња Белинда Радуловић, композитор Бранко Рожман, кореограф Грегор Луштек, драматург Матиц Старина) - нимало није био радостан што је на конференцији за новинаре говорио о „детету које се порађа и копрца”, мислећи на осетљиву фазу стварања представе пред њену премијеру.
- Не волим микрофон, то ми ствара дистанцу. Не волим прес конференције, не волим причати о ономе што радимо, поготово у рањивој фази. Сад смо пред рођењем детета, али то дете још се копрца, тражи своју финализацију - почео је Лоренци своје излагање, редитељ представљен као један од водећих у Европи, што и јесте. - Покушаћу нешто да кажем. Покушати - да, све је то један покушај, на више нивоа. Мислим да је Достојевски цели свој живот покушавао да уђе у суштину тога шта смо ми, шта је човек. Да уђе у те мрачне делове, оно што ми сви имамо, признали то или не. Био је темељан и није се заустављао. Копао је и копао. Тај процес сигурно је био јако болан, али у тој боли, сусрету са толико патње и зла, увек је настојао да нађе бар помало светла, свећицу, пламенчић. Тражио је неко јеванђеље, добру вест.
Јернеј Лоренци је у Српско народно позориште дошао на позив директора Драме Милована Филиповића, након што је „пропао” пројекат „Злочин и казна” Достојевског, који је требало да ради трагично преминули Игор Вук Торбица. Лоренци је на себе преузео истраживање целог опуса Достојевског, али не само на драматуршки начин, него користећи своју препознатљиву, радионичарску методологију стварања представе, што је процес који карактерише отвореност, без наметања улога и решења.
- Ово што ми радимо исто је некакав покушај. Покушавамо да разумемо, не претварамо се да знамо. Пипкамо, наслућујемо, отварамо врата и прозорчиће. Шта је то у мени, у свима нама - немам појма, а то што нам даје Достојевски и овај рад је интензитет дијалога са собом. Кад сам почео читати Достојевског у виду ове представе, отворило ми се то не да ја пратим неке тамо приче које имају везе са мном, него баш то - отворио ми се дијалог са собом. Достојевски има ту снагу, јачину, невероватну способност, да учини тај дијалог јако интензивним. На путу тог дијалога сусретао сам се са собом као што је Доријан Греј видео слику себе која није баш о-кеј. А Достојевски баш то каже - о-кеј си и тада кад си најцрњи. И кад си зао и кад си окрутан. То си ти. У томе ниси сам. А има тамо и неког пламенчића, који вреди миц по миц, каменчић по каменчић придонети мозаику неке будуће, за сада још, на жалост, утопије. Вреди покушати! - каже Лоренци.
На јучерашњој конференцији за новинаре још понешто су рекли, по?еднако загонетно на неки начин, и кореограф Грегор Луштек, сценограф Бранко Хојник, као и глумци, који су сви заједно после о?урили на пробу, да није било прилике нити поставити питање, два. Дало се ипак закључити, поготово из исказа глумачког ансамбла, да је за њих рад на представи „Јеванђеље по Ф. М. Достојевском” са Јернејем Лоренцијем и његовом екипом, али и свим пратећим особљем запосленим на стварању представе, било трансформишуће искуство, па је за очекивати да ће и публици бити занимљиво да види шта су урадили.
Глумац Радоје Чупић је чак то назвао почетком своје нове каријере; Соња Кеслер није желела да пропусти ниједну пробу; Димитрије Аранђеловић је искуство у процесу рада на представи назвао ослобађајућим и лековитим, а све актере чаробњацима из Толкиновог света; Нина Пророчић Рукавина је објаснила да је томе дорпинело што на пробе нису долазили „са улице”, него преко студијских вежби са Грегором Луштеком; Душан Вукашиновић је истакао колективни стваралачки дух после којег више неће бити исти; Лидија Стевановић са узбуђењем очекује премијеру; Ненаду Пећинару је жао што се ближи крај тог процеса; Марији Меденици се испунио сан да ради на Достојевском.
Новинарима су се обратили и в. д. управника Српског народног позоришта Зоран Ђерић, поменути директор Драме Милован Филиповић, с нестрпљењем очекујући премијеру, као догађај од прворазредног културног значаја. Подсетили су и на неке досадашње представе Јернеја Лоренција које је публика имала прилике да гледа на Стеријином позорју и Битефу.
У најновијој представи СНП-а игра и Квартет „Пнеума”. Тачније, свира, а пијаниста Димитрије Бељански је и коаутор музике коју је компоновао Бранко Рожман. Поред Бељанског, Квартет „Пнеума” још чине Стефан Миловић (кларинет), Нина Хениг (виолончело), Катарина Бадњар (виолина).
И. Бурић
