Краљевачко позориште могло би се рећи да је реаговало и пре тога. Готово у исто време када је наградом потврђен квалитет драмског писма Виде Давидовић, редитељка Снежана Тришић постављала је на сцену Краљевачког позоришта њен комад „Црна овца“. Година је 2022. А као што ћемо видети током прошлонедељне посете „Критичарског каравана“, пројекта Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе, у представи би година могла да буде и 2002. Готово она кад је Вида Давидовић рођена.
Иако Виду Давидовић тренутно генерацијски више заокупљају теме трауматичне прошлости (рођена је 1998, у Источном Сарајеву, како се наводи у њеној биографији), затим теме одрастања, сексуалног и родног сазревања, „Црну овцу“ пише као социјалну и политичку драму, у којој препознајемо обрисе једног друштва. Нашег друштва, од 2002. до 2022. Некад се то називало транзицијским периодом, а сада је и тај термин изгубљен, јер је изгубио сваки смисао.
Но, хајде баш тај термин – транзиција – да употребимо у анализи представе „Црна овца“ у Краљевачком позоришту. На сцени видимо Лопове, који се и представљају тако. Замена теза почиње већ првим реченицама, упућеним публици, да се јави ко није никад ништа украо. Међутим, ови наши лопови настављају да краду, све док се не етаблирају као друштвено прихватљиви, ако не баш и пожељни ликови у виду Богаташа и Министарке. Сви други пропадају, поготово Поштењак, који се на крају одлучује да срећу потражи негде другде. Поштењу нема лека – понавља он.
Дакле, замена теза је вишеструка. Ово није репрезентативно друштво. Ово је друштво доведено до екстрема, наведено у властитој пародираности и еродираности сваке људске врлине и вредности. Иако није сигурно за живети у њему, на краљевачкој сцени је начињено забавним за гледати, уз духовите коментаре Лопова како им Поштењак квари бизнис, па га терају да излази из куће у сред ноћи, како би они на миру могли да му краду ствари.
Средишњицу драмске радње чини однос Поштењака и Љубавнице, којима је довољан и свеж ноћни ваздух да уживају у томе што су се нашли и што се воле. Главни драмски обрт управо јесте у томе, што и Љубавница ипак пође за Богаташем, а наш Поштењак тек онда постане несрећан, јер све чега се он дотакне у друштву первертованих вредности, не само да не постане боље, него постане још горе. У контакту са њим, сви други постају још несвеснији одговорности за изборе који су направили. Отуд и первертовани наслов драме – основна и финална замена теза – црна овца није неко лош, него неко истински добар.
Овај помало наивистички и банализован приказ транзиције у Србији лета двехиљадитих, сам по себи је ауторски коментар – у „Црној овци“ није реч о бајци, него некој много више антибајци, позиву на буђење. На сцени, једина која се мало трзне из сна, не може се рећи баш и пробуди, јесте Љубавница. У публици, хм, па тешко је то закључити.
Редитељка Снежана Тришић доследно се определила за стилизовање игре која се заснива на нечему што би се условно могло назвати позориштем за децу. Сви ликови су типски, пластични, велика већина њиховог сценског дејства заснива се на физичким радњама и изгледу, говору, покрету… Дводимензионалност, представу без дубине, без увида, са емоцијама присутним више на мелодрамском, него драмском фону, као да није могла избећи. Најснажнији критички поступак – сонгове који се певају на мелодије партизанских, радничких, социјалних химни као што је „Интернационала“, или чак „Хеј, Словени“, могао би такође да се тумачи као доследан, али помало и увредљив, јер текстови тих сонгова су такође „лоповски“ и давати им права и на то да покраду познате друштвено и политички ангажоване мелодије, можда је био поступак без довољно утемељења или промишљања какав ефекат и значења изазива.
Никола Воштинић (Поштењак), Александра Аризановић (Љубавница), Зоран Церовина (Вођа, Богаташ, Сиромах), Горица Динуловић (Шефица банде, Банкарка, Тужитељка, Министарка и Професорка), Владимир Јовановић (Лопов, Сиромах), Предраг Павловић (Лопов, Сиромах), Биљана Талић (Лопов, Сиромах), Светлана Миленковић (Лопов, Шалтеруша) у представи „Црна овца“ Виде Давидовић, у режији Снежане Тришић, Краљевачког позоришта, више су од списка глумаца и улога остварених у представи, јер сви они очигледно могу и више да дају. Њихова уиграност, партнерска игра и вокабулар покрета и певачких квалитета, пленили су и држали пажњу током целе представе која није непредвидива и пуна обрта. С обзиром на оно о чему говори и начину, далеко је од „Опере за три гроша“, али поставља питање има ли снаге за једну нову транзицију, ако не и револуцију.
Игор Бурић
