„Крваве свадбе“ се из СНП-а “селе” у Будву

НОВИ САД: Након месец дана рада у Српском народном позоришту, пробе представе “Крваве свадбе” Ф.Г. Лорке, у режији Игора Вука Торбице, “селе” се у Будву, где ће 9. августа бити премијерно изведене на отвореном простору.
snp predstava proba
Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

У овој копродукцији са црногорским фестивалом Будва град театар, играју и наши и црногорски глумци. Новосадску премијеру представа ће имати у октобру на сцени СНП -а.

Лорка је чувени шпански песник, који је писао и прозу, драмске комаде, и режирао, али “Крваве свадбе” заправо посредно потврђују његову огромну песничку моћ. Редитељ ове представе Игор Вук Торбица, коме је ово прва режија у СНП -у, напомиње да Лорка није писац чврстог драмског склопа, али је писац нечег другог: поетског исказа, који тражи неку трансценденцију, у ритму језика, односу према теми...

Управо је то оно што покушавамо овде добити, једну врсту потпуно другачијег путовања кроз театарски догађај, да се препустимо некој врсти емоције и “ношења” кроз сцене, а не, нарочито у оном правом смислу, драмском театру. Ово ја већ неко време зовем концерт, а не представа, каже за наш лист Игор Вук Торбица.

Сходно томе, музика коју компонује Владимир Пејковић, у овој представи ће се изводити уживо, на сцени.

На неки начин, представа се, као што се бави речима, бави и звуком. Звук је јако битан елемент и скреће пажњу, као што то и поезија чини, на неке детаље, тако да глумци имају један јако тежак задатак у сцени саме свадбе, да истовремено и држе ритам и певају и понекад улећу да говоре, односно да имају реплике. Целу динамику они стварају врло, заправо статично, али, у неком смислу, стварајући однос, и неку звучну подлогу, која би одговарала звучној подлози свадбе, указује редитељ.

Поетика овог дела је апсолутно одређивала како ће представа изгледати, потврђује редитељ Торбица и објашњава да Лоркин језик представља и реализам, али опет и није реализам у неком психолошком смислу.

Ми смо се, вероватно, управо наслонили на тај пут језика, и начин на који он то слаже, и као вода иде, из сцене у сцену. Рекао бих да је језик ту управо не мерило, али нешто што је апсолутно дало представи облик - напомиње Торбица. У глумачком ансамблу су: Варја Ђукић (Мајка), Милица Грујичић (Вереница), Ивана Мрваљевић (Ташта), Павле Поповић (Леонардо), Бранка Станић (Леонардова жена), Вукашин Ранђеловић (Вереник), Мирослав Фабри (Отац), Драгиња Вогањац (Суседа и просјакиња - Смрт), Маја Стојановић (Служавка), Душан Вукашиновић (Први дрвосеча), Филип Ђуретић (Други дрвосеча), и Ненад Пећинар (Месец).

Ликови у овом комаду, који говори о традицији, наслеђеном, али и противљењу и побуни против тога, с трагичним расплетом, немају имена, већ су то Мајка, Отац, Вереница, Вереник, и представљају архетипове, са којима Лорка улази у критички дијалог. То се одражава и на лик Веренице, за коју глумица Милица Грујичић каже да је доживљава као особу која је, по природи, врло слободна.

Али, опет, ту су препреке, као и свуда и увек у животу, и онда те препреке, у ствари, чине целу ствар занимљивом у игри, а ја у свему томе гледам само да некако помогнем овом лику да се ослободи, каже нам Милица Грујичић.

Како додаје, никакав инат њу не подстиче, само емоције, чиста љубав.

Нема она коме да се инати. Она је само у несрећној ситуацији, не може да буде са човеком кога воли, и због околности и због друштва и због свега, родитеља, уговора. Редитељ нам је доста говорио о томе да заправо ту постоји и прича о капиталу, и о неким стварима које су противприродне у тој трговини браком, малтене продаји ћерке, сина. То све постоји код нас, наравно, ништа није страно, али се ту долази до једног момента, до питања где смо ми као људи, где су наша осећања, наша стремљења..., поручује Милица.

Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

Представа се у Будви игра на отвореном простору, између цркава, а с јесени у затвореном, на сцени, али неће бити разлике, сматра Торбица, и додаје да су радили мислећи на то да је то представа која ће с јесени заиграти на сцени.

За копродукције Торбица истиче да су оне увек изазов, зато што, неминовно, у њима спајате људе који се не сусрећу често на сцени.

То је оно што верујем да чини копродукцију најузбудљивијом, и зашто се ми редитељи одазивамо на то, зато што имате могућност спојити неке људе који се не би нашли заједно на сцени, и то ствара нову енергију, иако је лето, а није лако радити лети, јер је наш организам већ наштелован на одмор. Али, заправо је ту много више доброг, него проблематичног, процењује Игор Вук Торбица.

Н. Пејчић

EUR/RSD 118.0278
Најновије вести