Марко Марковић, лауреат Стеријине награде: Позориште мора да опстане

Једна од Стеријиних награда управо завршеног 65. Позорја припала је глумцу Марку Марковићу (Крагујевац, 1980) за главну улогу Ђорђа у представи „Семпер идем“ сомборског Народног позоришта по роману Ђорђа Лебовића, у драматизацији и режији Горчина Стојановића.
е
Фото: Б. Лучић

Међу Стеријине лауреате Марковић, који је Академију уметности завршио у Новом Саду, први пут је доспео на 58. Позорју када је његова улога у представи „Чаробњак“, такође сомборског позоришта, овенчана наградом из Фонда Даре Чаленић за најбољег младог глумца. За тих седам, осам година Марковић је од „младог глумца“ дошао до улога које су обележиле протекле сезоне сомборског театра међу којима су новије у представама „Кад би Сомбор био Холивуд“ и „Тартиф“. О жестоком набоју емоција које носи представа „Семпер идем“, Лебовићевом роману, по њему свакако ремек делу почетка 21.века, који би волео да види и на филмском платну, за „Дневник“ је говорио Марко Марковић.

 Како је текло стварање улоге из позиције тог рано сазрелог дечака чији су живот одредиле породичне драме и трауме у освит Другог светског рата који га је суочио са његовим најтрагичнијим последицама?

– Од старта смо се договорили да не доказујемо дете. Пред себе сам поставио задатак, у договору са редитељем, да од оног тренутка када се изговори прва реч – деда, да се публика више ни једног тренутка не запита колико то дете има година. Да радимо филм наравно да би ту улогу играо дечак који има шест година. До краја представе дечак не остари, него сазри. Сећам се како ми рекла једна рођака када ми је умро отац, пре 20 година пред долазак у Нови Сад на Акадамију „видиш како се остари за ноћ“, у смислу сазри, а тек сам после схватио колико је била у праву. У овој улози једноставно сам се препустио својим партнерима, редитељу, музици, свим сарадницима. Нећу рећи ништа ново ако укажем да је у питању колективни чин, али све време се осећала пожртвованост, тишина, нека врста подигнуте одговорности. Посебна је била и подршка коју сам добијао од колега, иако се није знало коме је теже да ли мени који сам шест сати стално на сцени или њима који чекају да изађу. Занимљиво је у тој причи да готово не можете да сагледате колика је била породица тог дечака. Уз то деца која су везана за бабе и деде често буду стармала па постављавају питања која нису примерена том узрасту, а он је стално нешто питао деду, баку, мајку, очуха, стрица. Та стална питања као да су очувала његов ведри дечији дух.


Пуно посла у театру и серијама

Ових дана Марковић снима серију „Љубав испод златног бора“ по сценарију Слободана Шуљагића и у режији Николе Кончаревића у којој има главну улогу. То је наставак ситкома „Нек иде живот“ и серије „Неки бољи људи“. Каже да му је после месеци карантина и сада оживљавања позоришта кроз минималне дозе, невероватно пријао одлазак на Златибор на снимање и тих неколико дана боравка у природи. Жао му је што због тог снимања није могао да прихвати улогу у Шекспировој„Бури“ коју у СНП режира Кокан Младеновић, његов дугогодишњи сарадник и пријатељ. Добио је позив из СНП да игра у представи „Голманов страх од пенала“ Петера Хандкеа у драматизацији и режији Ане Ђорђевић. За глумца је, по његовом мишљењу јако важно да игра у различитим позориштима, зато што је погубно када после десет година знаш како ко дише, како ће коју реченицу да изговори, шта ће да предложи, а када се мешате са другим људима добијате и сами неку нову димензију. Када је уведена забрана запошљавања у позориштима се дошло до парадоксалне ситуације, људи одлазе у пензију, а не могу да се приме нови глумци на то место, с друге стране неки су већ упарложени а много раде, док млади немају никакву шансу. Сад је тек кренуло нешто да се мења, млади праве сопствене продукције, рецимо позориште „Промена“ на Академији има заиста озбиљан репертоар, наводи Марковић.


 Иако је у питању ансамбл представа, ви носите читаву њену конструкцију, тумачећи наизменично главни лик и улогу наратора, као што је и у роману поред мноштва ликова доминантан тај исповедни, интимни тон дечака. Колико је психофизичке и емотивне снаге било потребно да се изнесе тај лик?

– Много смо плакали током рада, све то проживљавали, позивали неке личне блиске смрти. И сам сам изгубио родитеље, а тада знаш да си ти следећи. Затим сам добио дете, а онда је то дало нову димензију живота. Од свог детета сам на неки начин „крао“ те дечије поступке и искрене дечије очи и невероватна питања. Мислим да је мени било најлакше јер смо представу конципирали кроз очи тог детета. Имао сам потребу, на моменте, да се окренем и да их све гледам, као да сам камера или гледалац те своје приче. То није представа која иде на адреналин, на неки подигнут темпо, него се препустите причи и константној емоцији која је присутна и док се чита књига, само замишљате те слике и начине како да се нешто каже или отћути. Није лако људима ни то да гледају, да приме ту количину информација, а што је рекао Андрић причању краја нема. Лебовић у књизи „Дијалог о злу и добру“, коју је на основу његових снимака објавила његова супруга Злата, каже да је имао две могућности по изласку из логора или да полуди, јер то не може да се заборави или да проговори и то запише и решио је да не полуди. На крају романа каже да је претворен у петоцифрени број са укупним животним стажом од 15 дечачких година ушао је у невероватан сплет околности: Аушвиц, мочварна Бжезинка, брда људског пепела, селекције, тифус пегавац, глад. Шта је још могло том детету да се деси, и нека правда је била да Лебовић преживи и напише овај роман, али и друга његова ремек дела.

 На овогодишњем Стеријином позорју је изведена и представа „Ајхман у Јерусалиму“ која се такође бавим тим „увек истим злом“. Колико је по вашем мишљењу важно да позориште поставља таква питања?

– Човек је склон да помисли ма какав рат, како је могуће да дође до рата. Сећам се да је мој деда, Солунац, у време када је пред деведесете године почео да провејава национализам, говорио да неће више бити рата. А опет га буде и видиш у свом окружењу како је само мало довољно да неко нешто проговори па да помислиш да у том човеку чучи нешто што може да изазове озбиљно зло, насиље које настаје ни из чега. Тако је Чаплинов „Велики диктатор“ опомињући филм, о неоствареном фанатику који је решио да покори читав свет из личне фрустрације. Кад су Мејерхољда водили на губилиште неки неуки војници незнајући ни ко је он, гледајући кроз прозор камиона рекао је – „овде ће вечерас играти неки други театар“. А тај театар је управо оно што нам се догађа 2020. године са обележеним столицама, људима који те гледају под маскама, али са потребом да будемо заједно да бисмо се разумели или отћутали. И зато позориште мора да опстане.

 Са каквим осећањем сте после вишемесеци, док је не само позориште, него и живот био на паузи, поново стали на сцену?

– Осећање је као да сте имали удес, па преживели. Сударили се, изашли из кола, са надом да немате неких унутрашњих повреда и идете даље. Али ништа више није исто. Дошао у Нови Сад 2001. и то је било моје прво Стеријино позорје и не знам да ли сам се већ тада заразио том клицом позоришта. Јако је важно да постоји потреба за позориштем, за дружењем, али сада као да се све постало другачије. Сећам се представе „Блек ленд“ мађарског позоришта, које је гостовало на Позорју, један колега је тада рекао да мисли да ће се цео позоришни свет делити на оне који су је видели и оне који нису, то је било такво искуство. Или Остермајер, двадесетчетворочасовни „Олимп“ Јана Фабра, луткарска представа „Лењинградска битка“ на Битефу - све су то догађаји због којих позоришта не може да престане да постоји, јер је старије од свих нас. Толико смо се ужелели позоришта и ми и публика, и као дрогирани не можемо без представа. Можда сам ја фанатик, али мислим да не грешим, они који то разумеју ће доћи и у подрум да гледају представе ако треба. Вероватно се нисам само ја запитао шта ако ово никад не престане. У једном тренутку ме је то плашило, а онда сам постао равнодушан. Причао ми је недавно један пријатељ, лекар о експерименту- када ставиш буву у теглу, она скаче по њој два сата покушавајући да изађе и када се скине поклопац она и даље скаче, али само до тог нивоа до ког је био поклопац, неће да побегне. Ваљда нећемо бити као те буве. Страшно је како једна безазлена ствар од два грама, цео свет заустави.

        Нина Попов

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести