Уместо у театру, представе разноликих продукција и облика преселиле су се у дневне собе аудиторијума. У овом виртуелном поджанру, редитељи су режирали а глумци играли за сабласно празне позоришне сале и културне центре. Без повратне реакције у виду ланчаног смеха, уздаха или аплауза, покушавали су да кроз екране пренесу исте емоције попут оних у позоришту.
У овом процесу виртуелног сналажења нашао се и новосадски глумац Милан Новаковић. Будући да је и асистент глуме на Академији уметности у Новом Саду, поред извођачког прилагођавања онлајн позоришту, морао је да се на идентичан начин прилагоди и предавања студентима.
У којој мери је ова ситуација утицала на Ваш уобичајен начин рада?
- Јасно је да је утицала значајно, јер нас је удаљила једне од других. Као запосленом на Академији уметности где радим са студентима, одузела ми је директан контакт с њима, односно морали смо да пређемо на онлајн наставу. Студије глуме су веома специфичне. Онлајн настава је ново поље у коме покушавамо да се снађемо, истражимо га и да на крају извучемо најбоље. А као глумцу, одузела ми је простор за рад, креацију и што је најважније - сусрет са публиком. То не значи да је рад стао у потпуности, али је уведена нова рутина. Комуникација сведена искључиво на друштвене мреже, вишесатно седење у соби, читање. Понекад и губитак воље за рад.
Недавно сте у Културном центру Руменке извели представу без публике. Какви су утисци?
– Првобитно смо колегиница Николина Спасић и ја осмислили пројекат „За грађане и грађанке”, који је подразумевао играње представе „Људи за машином” у пет места надомак Новог Сада с циљем богаћења понуде културних садржаја ван центра Града. У тренутку када је уведено ванредно стање, морали смо да се прилагодимо ситуацији и одлучили смо да представу снимимо, те да је емитујемо онлајн путем друштвених мрежа. То извођење, снимање, било је у најмању руку чудно. Будући да смо представу и раније изводили, навикли смо на контакт са публиком, на њихове реакције. И све време смо имали осећај да нешто недостаје. Наравно, и ван ове ситуације представе се понекад снимају без публике, али у овом специфичном тренутку, када влада пандемија, та тишина у сали била је још гласнија.
Да ли се за представу без публике може жаргонски рећи: није то - то?
– Апсолутно. Позориште без публике не постоји. Реч позориште потиче од грчке речи тхеатрон која је изведена од речи тхеаомаи што значи видети, гледати, посматрати. Ми стварамо нешто да бисмо то приказали публици. И публика подједнако учествује у представи као и глумци на сцени. Зато је свако извођење јединствено и непоновљиво, јер свако вече неко други седи у гледалишту. То је посебна размена енергије, мисли и емоција.
Сматрате ли да онлајн извођење може постати свакодневница у глумачкој професији?
– Приказивање снимака одиграних представа није нешто што би требало да постане свакодневица, иако ти снимци јесу корисни и важни да постоје као архивски материјал. Међутим, стварање нових представа које се рађају у условима које диктира виртуелни свет јесте нешто што ће можда бити део будућности. Како користити скајп, зум или сличне апликације за стварање представе која се дешава сада и овде? То је нешто што ме занима и што сам до сад једино видео у онлајн представи „Вишњик у Вишњику„ редитеља Боба Јелчића.
У доба пандемије, може се рећи да све стагнира, па и позориште. Да ли у Новом Саду постоје услови за стварање нових представа које би се изводиле у будућности?
– Рад на креирању нових представа није стао. Као што сам поменуо, уз поштовање свих мера, већина позоришта и даље припрема нове наслове, али чекају тренутак када ће публика моћи да уђе у гледалиште и премијерно погледа нове представе. Ипак, верујем да постоје креативни ствараоци који размишљају и о новим формама које могу да задовоље епидемиолошке мере, а да извођачка уметност настави да несметано окупља своје гледаоце. Видимо да се у свету дешавају концерти где су и извођачи и публика у засебним балонима, заштићени једни од других, тако да, свашта је могуће.
Теодора Коледин
